– A gde sam mogla da budem ako sam u vrtiću? A? A? Ajde, reci, reci mi to – spremno nastavi svađu oko pola jedanaest te večeri.
– Verovatno u toaletu.
– Meni se nije išlo u toalet.
– Kako znaš da ti se nije išlo?
– Znam, eto znam. Kako ti znaš da se meni nije išlo?
Poražena, pokušah da se iščupam, ali nije išlo.
Detaljnije
U jednom trenutku srce samo što mi ne stade. Mila se sa onom devojčicom uhvati za ruku! Detalj na koji pre nikada ne bih reagovala kao pomahnitali Orlando. Pogledah ženu, u istoj panici kao i ja. Paraliza razuma! Nit da ih rastavljamo, nit da ih pustimo. Nit da je brišem maramicom, devojčica sigurno ne šeta zaražena ulicom. Nit da je ne brišem, otkud znam odakle je, ko je, što ona isto može da pomisli i za nas.
Detaljnije
Zašto pričam o rečima utehe i snalaženju? Zato što sve što nam se dešavalo sa korona virusom i što nam se još uvek dešava, polako se svodi na to da smo na kraju prepušteni sami sebi. Čovek je inteligentno biće koje u svoje ime odlučuje ono što misli da je najbolje za njega. U vremenu kada gubimo drage ljude, kada ne smemo da se grlimo i budemo blizu, kada je svima teško, reči su tu da pomognu. Reči mogu da budu lekovitije od najjačeg leka.
Detaljnije
Nedostaje mi moja najstarija ćerka. Nedostaje mi da je zagrlim onako da je zaboli vilica pa da počne da viče na mene da sam nenormalna zato što joj to radim. I to mi nedostaje. Nedostaje mi da me iznervira što neće da ustane u normalno vreme i što ne zna šta će sa svojim fakultetom. Nedostaje mi da je gledam kako se šminka i da krijem slatkiše od nje, kad je kasno uveče spopadne ludilo za slatkim. Nedostaje mi…
Detaljnije