Sledećeg dana Darja se ponovo setila burme kad ju je tata ponovo pomenuo. Uzela ju je u ruke i pokušala da je navuče bebi na nogu. Nije išlo. Burma je bila mala. Zatim je pokušala da je stavi Barbiki na glavu. Na kraju je probala da je okači jednorogu na krilo. Ni to nije moglo. Ova burma u stvari i nije tako korisna, pomisli Darja i u tom trenutku odluči da uradi ono što se radi sa beskorisnim stvarima.
Detaljnije
Pošto smo utvrdili da je Mila lepo vaspitana jer ume da otpozdravi svakom ko joj se javi ili čak i prva uputi pozdrav, dok Katarina mudro razmisli pre nego što prihvati razgovor, dođosmo do naših vrata. Tu sretosmo još jednu komšinicu. Katarininu omiljenu. Svako ko joj je nekad dao neku čokoladicu, bombonicu, lizalicu upisao se u Katarinin spisak onih kojima vredi da se javi i sa kojima može da popriča bez bojazni da će tako izgubiti dragoceno vreme.
Detaljnije
Čim smo kročili u prostor ispred zgrade počela je da sipi kiša. Dok smo izvadili kišobrane, pretvorila se u pravi pljusak, onaj od kojeg su mi nogavice bile mokre, ma kakav god zaklon da smo imali. Miloš je stezao Milana uz sebe, privivši ga ispod svoje jakne, pokušavajući da ga zaštiti na svaki način. Ja sam išla iza, preskačući bare koje su se napravile za tili čas. Obećali smo mu da idemo u prodavnicu igračaka i od obećanja ne odustajemo makar počeo da pada grad u komadima. Do toga, na sreću, nije došlo. Izašavši na glavnu ulicu Juston roud, uhvatili smo taksi.
Detaljnije
Naša otuđenost jednih od drugih, bezosećajnost, nepoverenje i zaslepljenost sopstvenim problemima dovela je do toga da nikad ne znate ko će vam pokucati na vrata. Ko će prositi, nuditi vam proizvode koji vam ne trebaju, prodavati vam maglu, tražiti dobrovoljni prilog koji možda uopšte nije to… Iz koje će stranke navaliti ko ludi i uznemiravati vas za vreme izbora i kampanja. Videti vaše prezime i zapisati ga pošto ste ih oterali sa kućnog praga jer ne volite politiku…
Da, da, baš to je moglo meni da se desi. Da sam samo imala pločicu sa prezimenom na vratima.
Detaljnije
Jedna figurica mi nedostaje u slagalici. Pokušavam da je nađem. Uzalud. Taman kad sam sklopila skoro potpunu idiličnu scenu, nedostaje nešto…
Detaljnije
Ja gde sam ne znam. Ni na koju ću stranu. On pucnu prstima ‚‚Polazimo“, Katarina jadna već na vratima, usput doručkovala onih nekoliko zalogaja što sam joj ubacivala u usta dok se oblačila, trči, ne sme da se okrene. Mila ne mora da jede, ionako je pozobala Dragoljubovu hranu, čisto da premosti do doručka u vrtiću. Trčim ja za njima, da ne zaboravi masku. Jebem ti više i te maske, dokle li ćemo.
Detaljnije
Pitam se da li sva deca umeju da iznenade tako nelogično zrelim mislima za svoj uzrast. I da li je uopšte uzrast bitan za tako velike misli? Ponekad se pitam koliko u stvari ona ima godina…
Detaljnije
Kada su mali pacijenti čuli da je Milanu rođendan, nekoliko majki se stvorilo pored mene za tren oka sa čokoladama raznih veličina za poklon, za srećan rođendan. Sve smo imale isti pogled, pun nade i zebnje, da li će i sledeće godine biti ovako ili će krenuti na bolje. Ili da li će ga, ono čega su se neke od nas pribojavale, uopšte biti.
Detaljnije
Sve mislim, pokušaće. Bar jednom. Možda sada. Možda nikada. Možda…
Sve mislim, otvoriće oči i neće ga boleti ni jutro ni dan ni veče. Baš sam smešna, vreme ne boli…