DISNEY I NETIPIČNI ENGLESKI TAKSISTA
Spasli su nas kišobrani koje smo poneli iz Beograda. Imali smo ih dva, mali crni i mali ljubičasti, za svaki slučaj. Uvek smo ih nosili sa sobom, gde god da smo se kretali i bilo je naporno šetati okolo sa teretom u rancu ili torbi uz sve ostale obavezne stvari od kojih nismo smeli da se razdvajamo. Milanu smo obećali da ćemo posetiti Dizni radnju u kojoj se prodaju stvari sa likom njegovog omiljenog junaka, Mekkvina iz crtanog filma Kars. U to vreme u Londonu bila je premijera drugog dela ovog crtaća i razmišljali smo kako da ga uvedemo u zatvoreni prostor pun dece, a da ne izložimo riziku njegovo zdravlje. Oprez nam je bio na prvom mestu, ispred uživanja i još jednom nismo dopustili da nam se omakne grešna misao i da popustimo pred naletom osećanja griže savesti. Razmišljali smo da su pred nama lepi dani i, da ih se ne bismo odrekli, bilo je potrebno da ga sačuvamo bar mesec dana posle operacije.
Čim smo kročili u prostor ispred zgrade počela je da sipi kiša. Dok smo izvadili kišobrane, pretvorila se u pravi pljusak, onaj od kojeg su mi nogavice bile mokre, ma kakav god zaklon da smo imali. Miloš je stezao Milana uz sebe, privivši ga ispod svoje jakne, pokušavajući da ga zaštiti na svaki način. Ja sam išla iza, preskačući bare koje su se napravile za tili čas. Obećali smo mu da idemo u prodavnicu igračaka i od obećanja ne odustajemo makar počeo da pada grad u komadima. Do toga, na sreću, nije došlo. Izašavši na glavnu ulicu Juston roud, uhvatili smo taksi.
Dok smo se stresali od kapi koje su nam pokvasile sve, od kose do nogavica, čuli smo savršeni britanski akcenat koji započinje neobavezno ćaskanje uz tipično pitanje o vremenu i kiši koja je sada već lila. Zadihani i mokri, prihvatili smo razgovor ispričavši usput sve o nama, o razlogu zbog kog smo posetili London, o doktoru Kajliju, koga Miloš nije ispuštao iz usta od trenutka operacije, o razlogu zašto idemo u Kovent garden i Dizni radnju, o obećanju da ćemo Milanu kupiti sve što poželi jer u prodavnici igračaka nikada nije bio, ako ne računamo nekoliko obilazaka kad je bio beba u kolicima.
Taksista je sve vreme vodio razgovor zainteresovano, gledao nas je u retrovizoru i ispričao da i on ima malog sina, da je odvojen od njega, jer njegova porodica ne živi u Londonu nego na moru, dvesta kilometara odatle, da i njemu smeta kiša i mokro vreme, da mu nedostaju sunce i sin. Zapanjeno je slušao kako pričamo o Milanovoj bolesti, o operacijama, o terapijama, o lečenju, o životu hiljadama kilometara odatle. Gledao nas je i slušao bez prekida, unevši se u našu priču kao dete kada sluša bajku. Priznao nam je da nije siguran gde je tačno Dizni radnja, ali da će dati sve od sebe da je nađe, što je i uradio jer smo radnju ugledali iz kola, tačno na mestu koje smo našli na karti. Tada nam je rekao, sa najiskrenijim izrazom lica, da postoji robna kuća Hamllijs, u Ridžent stritu, čuvena po svojoj tradiciji i kvalitetnim igračkama, da ima pet spratova i da sigurno i tamo možemo da nađemo svašta za našeg mališu. Napisao nam je adresu na papiriću. Prilikom izlaska, pošto smo mu platili, pozvao je Milana rukom i pokazao da mu ispruži ručicu. Milan je krenuo iz kola ka Milošu, ja sam sedela i čekala da Milan izađe. Zaustavljen zahtevom taksiste, Milan je zastao i pružio ruku. Verujem da je na osnovu boje naših glasova i tona kojim smo razgovarali znao da može da ima poverenja, a taksista mu je u ruku ubacio novac kojim mu je Miloš platio vožnju. Rekao mu je da za taj novac kupi sebi još neku igračku u prodavnici. Iznenadili smo se, a meni su suze krenule na oči. Dobrota tog potpunog neznanca plave kose i očiju ostavila je u meni neizbrisiv trag. Trag pun osećanja zahvalnosti i smisla o postojanju ljudi koji su na istim talasnim dužinama bez obzira na to kom narodu pripadali. Trag pun vere u ljudski rod i trag u centru srca pun nade da za nas, ljude na ovoj planeti, ipak ima spasa.
