Svet oko nas

Tačno se zamišljam pod ruku sa babama i dedama koji nasmejani iskusno cupkaju, zlatni zubi sam’ se otkrivaju iza osmeha dok viču ‚‚Iju iju i ju ju!“. I ja među njima, najmlađa kao ruža iz vrta.

Đipam, vamo samo što jezikom ne palacam od napora, al’ ne odustajem. Kao na nekoj seoskoj svadbi, nema odstupanja, svi se čvrsto drže i ako se ko pusti, zatalasa se gomila od gubljenja ravnoteže i oslonca, ali nastavlja se. To je trenutak kad se dokazuje ko je ko, po cenu davanja veštačkog disanja i polivanja vodom posle. Bitna je namera. 

U trenutku retkog mira u parku, pojavi se grupa devojčica. Kad nam priđoše, već je mrak bio pao. Zazvučaše tačno kao oni glasovi što kad te ubodu preko telefona nude jastuke, preparate protiv reume, najnoviju sibirsku kozmetiku ili nešto deseto što zavisi od ciljne grupe kojoj pripadaš, i dok si se okrenuo eto tebe u nekom osrednjem restoranu, uz besplatne pljeskavice gledaš promociju dušeka, ali ne bilo kakvih dušeka, to su prvoklasni dušeci, samo hiljadu i nešto evra na 12 rata. Dobro, može i na 18, ako baš insistiraš.

Javi se ponovo, alo Požega, šta ono beše, Cica, leb da, šta, sela, legla, pa je l’ sela ili legla? Cica, pa ko drugi? Da, da, sad će on meni  broj telefona. Mislim se, druže, dok ti meni taj čuveni broj telefona i ovi mobilni će biti prevaziđeni. Dok ti nađeš to što tražiš uvešće čip koji otvara sva vrata, i stana, i kola, i pošte (ako bude postojala) i reagovaće na glas tako što će da ti stvori hologram onoga koga tražiš, pa ti vidi hoćeš li pronaći jedan običan broj telefona. Naravno, nije ga našao. Naravno, tražio je moj broj. Naravno, javili bi mi se samo tetki lek da odnesu. A tetka im verovatno kao ona baba sa sprata iz ‚‚Alo alo”.

U šoku ustuknuh, pokušavši da joj rukom pokažem na stolicu koju je glatko odbila mašući sve brže nekom flašicom u kojoj se mućkala žuta tečnost. Da sam malo mlađa, bila bih ubeđena da je to ona veštica iz bajke o Ivici i Marici koja pokušava da me zalije pripremljenom marinadom pre nego što me ispeče i pojede. Utom me pozva onaj ‚‚hodač kroz mene“, predvodnik cele situacije ukazavši mi glavom na prazan šalter. Zbunjena, otvorih papir sa imenima dva preparata i završih za manje od tri minuta.

Taman što smo zavile iza ćoška – pade neka kap, jača od obične, sa klima-uređaja tik pored nas. Čak se čulo – tup! Pogledasmo se gospođa i ja, hrabro nastavismo. Ona kap što pade beše džinovska, kao da je dinosaurus pljunuo odgore na nas. Na mene. Gusta, jaka, imala je težinu. 
Na sledećem koraku opet – tap! Kap – više teških kapi. Zamislih sliku u kojoj se dinosaurusi na petom,šestom spratu takmiče u pljuvanju nadole, sve ih vidim kako se keze. Ovo je već delovalo kao takmičenje i cap – nađoh se sa sladoledom na glavi i ramenima usred uskog trotoara.

Za tih pola sata moj muž i ja samo smo dva puta intervenisali oko Katarine. Prvi put on – kad je podigla suknju da joj svi vide gaće. Drugi put ja – kad je zveknula slavljenika zato što ju je gurao. Prisutni su na osnovu toga, recimo, mogli da zaključe da smo par. A ne kao na prošlom rođendanu. Dođeš u društvo nekoga ko se još uvek zaljubljeno gleda.

Jednom mi je tako, kroz taj mrak iskočila komšinica sa šestog bez šminke, sa sve viklerima, valjda mislila – mrak, pa se neće primetiti, i pošteno me iznenadila, kao u pravom horor filmu… Samo srčka što me nije strefila onako mladu. Nedostajalo je samo da ljupko kaže “Bu!”. A ja, naučena da uvek budem pristojna, nisam ni pomislila da pokažem strah da je ne bih uvredila, nego sam se bojažljivo iskezila i tanko prozborila taj „Dobar dan“, trudeći se iz petnih žila da zvučim ljubazno, iako je malo falilo da se uneredim od Hičkok momenta.