Svet oko nas

Znala sam da su ljudi koji su iz našeg kraja, koji su rođeni tu, u našem komšiluku, pričljivi, ljubopitljivi i bezazleni. Naučila sam da ih prepoznam, kako, ne znam ni sama. Nekako osetim po njihovom ponašanju, po pristupu, po iskrenosti koja zrači samo iz nekolicine njih.
Ona je bila jedna od njih. Mila je počela da se vrpolji i polako sam počela da se udaljavam od nje, dajući joj spontano do znanja da moramo da privedemo razgovor kraju.

Koliko god da su bile ozbiljne, ipak su, moram to da priznam, vaspitačice iz mog vrtića bile prijatne prema deci. Vaspitačice mojih prijateljica izgleda da su bile regrutovane iz redova sovjetskih profi ubica. Jer, one su problem rešavale u duhu vremena u kom su živele! Šljagom, da se zna! Da zapamtiš! I salatu, i vaspitačicu, i vrtić! I da vidiš kako se predomisliš za tren oka. Naravno da hoćeš salatu! I sirće, molim! Ne smrdi uopšte!

Nekada su se držali govori, pa je to trajalo. I trajalo. Dok ne odslušaš nekoliko puta direktorov esej o smislu života i načinu na koji je on doživljavao svoju ljubav prema otadžbini, socijalističkom slobodarskom društvu i pionirima, ne znaš šta je dugometražni dokumentarni film. U ono vreme obično crno-beli, dosadan i nezanimljiv, uvek sa ratnom temom i horor scenama.  Sve to vreme njegovog govora stojiš mirno, ne okrećeš se, koliko god da te nešto svrbi, a svi znamo da u takvim situacijama nema šta ne svrbi, dokazuješ ljubav prema narodu, kolena ti klecaju od stava mirno, ali ne odustaješ.

Nekad bilo lepo, znalo se – ako imaš da učiš neku prirodu, biologiju, nešto što se pamti, lepo se izvališ na krevet, nećeš valjda za stolom da se kriviš, pa još ako ti je prozor blizu… ničeg lepšeg.  Zvirneš malo da vidiš da li su ostali već izašli napolje ili glume da uče, kao ti. Nije bilo tada krivljenja kičme na stolici. A, ne!

Onda, prime te. Na preporuku. Nekad se iz zahvalnosti nosilo prasence od pet, šest, deset kila.  Da se zapamti kad se dete tog i tog zaposlilo. Nosilo se obavezno naopačke obešeno o kolac, direktno sa ražnja, da se vidi da je sveže, direktoru sa akcentom na E, onom što je uvek nosio bele sportske čarape sa ukrštenim reketima na crne cipele koje se cakle. Znaš unapred šta te čeka. Čašica domaće i da bocneš mezence na brzaka, spremila kafe-kuvarica po narudžbini lojalne sekretarice. A ne danas – ništa.

Na mnogim mestima ima onih koji one radnje obavljaju recimo nasred kancelarije. Ili još gore na samom sastanku. Ponajviše kad dobiju reč pa su svi pogledi u njih uprti i onda od silnog ushićenja šta će, jadni, pomešaju čemu šta služi.
Lako zamene kancelariju za ono mesto. Zbog toga se traže mlade godine, da se zna da je osoba savladala svoje osnovne potrebe i pošto je to nedavno naučila, da joj bude friško u mislima, da se zna da zna.

Da, moj grad unakarađen do neprepoznatljivosti. Jesu uske ulice, jedva ima mesta za pešake, ali papirići su se samo smenjivali, kao da su se utrkivali koji će bolje da se pokaže, da ostavi jači utisak. Na mene je ostavio onaj otrgnut iz neke dečje knjige ili školskog udžbenika. Valjda zato što sam sad u tom periodu, žena na porodiljskom sa bebom i predškolcem, pa samo to primećujem. Onu na fakultetu ne računam, drugačije su to knjige, nemaju crteže.

Nije prestajao da priča. Sada sam već počela da sumnjam u ispravnost mojih misli. Bilo je sigurno da se obraća nekome, nekom živom biću. Približila sam mu se dovoljno da mogu da vidim otrcanu kartonsku kutiju koja je krila nekoga kome se muškarac obraćao punog srca. Njegov ton, ushićenje sa kojim je izgovarao reči koje nisam razumela, njegov izraz lica svedočili su o čistoj ljubavi koja je isijavala iz njega. Učinilo mi se da vidim štene kako se meškolji pod njegovim glasom. Već sam bila dovoljno blizu da sam mogla da čujem rečenice izmišljene uspavanke, stihove koji se nisu rimovali a koji su predstavljali u tom trenutku najlepšu muziku koju je neko mogao da mi pusti i ulepša mi dan.

Pa, neće valjda Zoki preko puta da bude bolji od tebe? Šta koji Zoki, šta se praviš da ne znaš?
Svako ima nekog Zokija. To je onaj lik koji uvek uradi kontrolni bolje od tebe, ide redovno u muzičku i na engleski, trenira džudo, kad jede ne mrvi, sačuvaj bože da mljacka, drži sobu uvek uredno, nema ga nikad u parku jer mora da radi domaći i sme napolje samo do deset. Vikendom.

Penje se uz stepenice i kad me ugleda poče da mi namiguje, ko đilkoš na seoskoj svadbi. Ja ga pogledah u čudu, ozbiljna žena u godinama, pritom trudna. Šta se desilo u međuvremenu? Nisam odmah primetila iza njega dve stidljive žene. Stadoše nasred stepenica kad sam izašla da otvorim i ustuknuše. Ovaj namiguje, ove se šunjaju – šta je bre ovo? Ako sam trudna, luda nisam.
Majstor mi izdaleka promrmlja, videvši da nisam shvatila da se njegov mig odnosi na gospođe, da gospođe žele nešto da me pitaju. Kad im se okrenuh, počeše da sipaju, kao da su jedva čekale da uhvate stanara spremnog da ih sasluša. Posle prve rečenice shvatih da su to one dve nindže iz dvorišta od sinoć.