Home

   

Danas i juče

Danas je Katarina čitala recept dok je Mila sipala sastojke u vanglu. Malo je brašna prosula okolo, zanemarujuće malo, kako inače ume. Zajedno smo napravile kolač.

Danas na ovaj poseban dan.

Plašila sam se da ne izgubim onaj papirić. Da se ne zavuče negde onako tanan, da se pocepa i da nestane. Ne zato što ne znam koliko čega ide od sastojaka, što ne znam recept. Znam ga. Znam ga napamet, još odavno. Ne zato. Nego zato što više ne mogu da ga zapišem, ne na onaj isti način kao pre mnogo godina kada mi ga je diktirala osoba koja mi je mnogo značila u životu.

SVET OKO NAS

   

Vakcini se u zube ne gleda

– Gde vas boli, gde? – začuh gotovo odmah pošto sam svoju ispovest složila u rečenicu koja je pobudila veću pažnju od očekivane. Umesto doktorke, preda mnom se stvori nepoznata gospođa u godinama koja je nekako razgrnula gužvu u kojoj se našla pomoću cegera neobavezno prebačenog preko savijene ruke. Uplaših se da će sad da izvadi neku injekciju odatle i da me ušprica ko zna čime i gotovo. Doktorka u civilu, garantovano.

   

Nekom kifla nekom čizburger

Pomenuh da bi bilo lepo da deci pokažemo gde smo jeli kifle nekad, kao – da vide deca šta je mama jela dok je Katarina bila u maminom stomaku. Saopštila sam to onim svečanim tonom kom majke pribegavaju kad žele da stvore toplu atmosferu za pamćenje. Negde sam očigledno omanula, možda zato što sam bila promukla pa se nije čulo to što je trebalo, tek ne naiđoh ni na kakvu reakciju.

  

Rastanak

Zar je trenutak radosti bitniji od sreće?

Tragajući za njom toliko se unesemo i izgubimo da često ne vidimo da smo je već našli. U nekoj reči, nekom susretu, osmehu, postupku, pročitanoj knjizi, odgledanom filmu, napravljenom ručku, primljenom poklonu…