Mesec: septembar 2019

Penje se uz stepenice i kad me ugleda poče da mi namiguje, ko đilkoš na seoskoj svadbi. Ja ga pogledah u čudu, ozbiljna žena u godinama, pritom trudna. Šta se desilo u međuvremenu? Nisam odmah primetila iza njega dve stidljive žene. Stadoše nasred stepenica kad sam izašla da otvorim i ustuknuše. Ovaj namiguje, ove se šunjaju – šta je bre ovo? Ako sam trudna, luda nisam.
Majstor mi izdaleka promrmlja, videvši da nisam shvatila da se njegov mig odnosi na gospođe, da gospođe žele nešto da me pitaju. Kad im se okrenuh, počeše da sipaju, kao da su jedva čekale da uhvate stanara spremnog da ih sasluša. Posle prve rečenice shvatih da su to one dve nindže iz dvorišta od sinoć.

Tačno se zamišljam pod ruku sa babama i dedama koji nasmejani iskusno cupkaju, zlatni zubi sam’ se otkrivaju iza osmeha dok viču ‚‚Iju iju i ju ju!“. I ja među njima, najmlađa kao ruža iz vrta.

Đipam, vamo samo što jezikom ne palacam od napora, al’ ne odustajem. Kao na nekoj seoskoj svadbi, nema odstupanja, svi se čvrsto drže i ako se ko pusti, zatalasa se gomila od gubljenja ravnoteže i oslonca, ali nastavlja se. To je trenutak kad se dokazuje ko je ko, po cenu davanja veštačkog disanja i polivanja vodom posle. Bitna je namera. 

U trenutku retkog mira u parku, pojavi se grupa devojčica. Kad nam priđoše, već je mrak bio pao. Zazvučaše tačno kao oni glasovi što kad te ubodu preko telefona nude jastuke, preparate protiv reume, najnoviju sibirsku kozmetiku ili nešto deseto što zavisi od ciljne grupe kojoj pripadaš, i dok si se okrenuo eto tebe u nekom osrednjem restoranu, uz besplatne pljeskavice gledaš promociju dušeka, ali ne bilo kakvih dušeka, to su prvoklasni dušeci, samo hiljadu i nešto evra na 12 rata. Dobro, može i na 18, ako baš insistiraš.

Javi se ponovo, alo Požega, šta ono beše, Cica, leb da, šta, sela, legla, pa je l’ sela ili legla? Cica, pa ko drugi? Da, da, sad će on meni  broj telefona. Mislim se, druže, dok ti meni taj čuveni broj telefona i ovi mobilni će biti prevaziđeni. Dok ti nađeš to što tražiš uvešće čip koji otvara sva vrata, i stana, i kola, i pošte (ako bude postojala) i reagovaće na glas tako što će da ti stvori hologram onoga koga tražiš, pa ti vidi hoćeš li pronaći jedan običan broj telefona. Naravno, nije ga našao. Naravno, tražio je moj broj. Naravno, javili bi mi se samo tetki lek da odnesu. A tetka im verovatno kao ona baba sa sprata iz ‚‚Alo alo”.

U šoku ustuknuh, pokušavši da joj rukom pokažem na stolicu koju je glatko odbila mašući sve brže nekom flašicom u kojoj se mućkala žuta tečnost. Da sam malo mlađa, bila bih ubeđena da je to ona veštica iz bajke o Ivici i Marici koja pokušava da me zalije pripremljenom marinadom pre nego što me ispeče i pojede. Utom me pozva onaj ‚‚hodač kroz mene“, predvodnik cele situacije ukazavši mi glavom na prazan šalter. Zbunjena, otvorih papir sa imenima dva preparata i završih za manje od tri minuta.