Pumpićka!

„Nisam ja, stvarno nisam. Mislim da sam videla Pumpićku… Da, prošla je, nekako je došla iza zavese, stvorila se tu, srušila mi sve na pod i pobegla kroz prozor“, naša četvorogodišnja devojčica uzimala bi dah iza svakog zareza dok bi nam objašnjavala da nije ona napravila haos u njenoj sobi. Tako nije ona crtala po zidovima, gužvala papiriće od bombona, bacala ih svuda po kući. Nije ona uzimala stari mobilni telefon i na njemu nalazila smešne španske i ruske klipove sa decom. Nije prosipala vodu po stolu i parketu, niti mazala vodenim bojicama lavabo, šišala kosu, crtala po lutkama i guralici za bebe i još sijaset drugih malih mangupskih podvala.

Katarina nas je upoznala sa Katarinom Pumpić kada je imala tri godine. Počelo je od toga da nije ona kriva za neku ludost nego devojčica koju niko ne može da vidi. „Baš niko?“ – kad sam je pitala čvrsto je potvrdila mahanjem glave i odlučno dodala da je ona nevidiljiva. „Samo ja. Ponekad je vidim“.

Kroz razgovor smo saznali da je ta devojčica bezobrazna, da pravi svakakve gluposti, da ne sluša roditelje, da ima isto godina kao ona, da se zove Katarina… Sve isto kao kod naše devojčice. Kad smo je pitali kako da ih razlikujemo, podsetila nas je da je nevidljiva, tako da je taj problem bio rešen u startu.

Što se prezimena tiče, dodala ga je uz ostale detalje koje je navodila, kao da prepričava bajku o devojčici koja zaista postoji. Ne razmišljajući mnogo, samo je izustila: „Da znate, preziva se Pumpić!“. Kako i zašto baš Pumpić, pretpostavljam da danas, dve godine kasnije, ni sama Katarina ne bi znala da objasni.

Bila je smešna kad je prvi put skratila ime koje je do tada izgovarala na ruski način, obavezno uz celo prezime, Katarina Pumpić, na Pumpićka. Pretpostavljam da je čula u vrtiću od vaspitačica kako, da bi razlikovale istoimene devojčice, iste dozivaju samo po prezimenu. Prema pravilima srpske gramatike devojčice po prezimenu mogu da se nazivaju ako se prezimenu doda nastavak –eva ili -ova jer su gospođice i pripadaju porodici koja nosi dato prezime. Udate gospođe, koje su promenile prezime dobijaju nastavak –ka. Usled višedecenijskih socijalnih i kulturnih promena, kao i usled menjanja prilika, naročito posle patrijarhata kada se žene ne posmatraju više kao predmeti pripadanja, prešlo je u naviku da i devojčice budu nazivane nastavkom –ka.

Naša Pumpićka nije imala istu težinu kada bismo je zvali Pumpićeva. Naša Katarina je odlučila da je ona ipak Pumpićka.

Vršljala je Pumpićka po našoj kući barem jednom dnevno. Da moram da pazim šta govorim pred mojom malom ćerkom postalo mi je jasno onog leta kada je već sa četiri pune godine naučila uspešno da se brani od svih svojih gluposti spremno ih pripisujući Pumpićki.

Ispričala sam joj naivno, ne razmišljaljući o posledicama kako je moja rođena sestra, kad smo bile male, jednom prosula mamin parfem svuda po jastuku, potom se ošišala i uvojke duge kose ubacila u ćup koji je stajao u uglu dnevne sobe. Kad je mama došla sa posla jedva ju je našla sklupčanu iza fotelje gde se, posle svog mangupluka, sakrila od straha i osećaja griže savesti. Sve je negirala, iako je bilo vidno da joj je kosa kraća.

Dan, dva posle naše priče Miloš je u našoj kući iza vrata Katarinine sobe našao pramenove kose. Kako je Katarinina kosa izrazito dugačka, na prvi pogled se ništa nije primećivalo. Tek kada sam joj tog dana podigla kosu u kike i kad su iz jedne počeli da lelujaju neravnomerno raspoređeni pramenovi, bilo mi je jasno. Ošišala se, inpirisana mojom pričom.

I sad – ko je kriv? I ja svašta pitam. Pumpićka, naravno.

Mada, moram da priznam, kao inspiraciji za pomenutu radnju, i meni bi malo lakše što je na Pumpićku svaljena krivica.

Nevolje su se uvećale onda kada je Pumpićka prešla prag našeg doma i svoje aktivnosti počela da sprovodi i napolju. Recimo, kad je u parku Katarina po ko zna koji put napravila scenu da neće kući posle dva, tri dobra sata igre i neprekidnog jurcanja. Počela je da jeca, kuka i zapomaže na sav glas kao da joj je neko oteo omiljenu igračku, shvativši kasnije kada se smirila i kada je sve prošlo, da kući iz parka mora  jednom da se dođe da bi imala gde da spava. Posle svega, mudro je objasnila da to uopšte nije bila ona, da ona sve to zna i da se umesto nje pojavila Pumpićka koja je, prema Katarinim rečima „napravila problem“.

Na pitanje kako je sad odjednom postala vidljiva, opet je lukavo odbrusila: „Ona može sve“. I tako shvatismo da, kako god da okreneš, gubimo bitku od nepobedive Pumpićke.

Dolazila je Pumpićka redovno dve godine, dolazila, lomila, kršila, pravila fleke, lepila nalepnice po novom krevetu, mazala gde stigne, čak je i jedan novi, tek izdat pasoš upropastila, ali to je druga priča…

Dolazila je ona redovno dok se jednog dana, sasvim slučajno nije pojavila jedna druga devojčica u našoj kući.

Kada sam, kao svaka majka koja se trudi da nauči decu svemu, rešila da uvedem nove obaveze, smatrajući da je Katarina dovoljno porasla za njih, zatražila sam da kada ustane, sama namesti krevet i spremi se za  vrtić. Naravno, u početku nije htela. Nije zato što joj je Pumpićka šaputala šta da radi i kako da odbije mamin zahtev. Odbijala je zadatak, mlateći i rukama i nogama, kao da joj je Pumpićka ulivala prkosnu snagu. Izašla sam bez reči iz njene sobe i nastavila sa svojim uobičajenim aktivnostima. Posle nekoliko minuta, Katarina je provirila iz sobe i došla sa važnim izrazom na licu. Tada sam znala da je konačno došla ona koju sam željno iščekivala godinama. Ona koju svi roditelji željno iščekuju.

Dobrićka!

Konačno!

Došla je i namestila Katarinin krevet, baš onako kako sam je učila.

Katarina se samo nasmejala na moju konstataciju da sada postoji i Dobrićka u našem životu i bez pogovora prihvatila svoju novu ulogu.

A Pumpićka? Iako i dalje postoji, moram priznati da sve ređe svraća kod nas. Sve je manje viđamo iako je nevidljiva.Volela bih da ona bude kod nas još dugo, dugo… iako znam da je to nemoguće i da će nas skroz napustiti onog trenutka kada prestane Katarinino detinjstvo.

Mada, znate šta? Postoji jedna informacija koju nismo znali o Pumpićki a koju nam je opet Katarina otkrila.

Pumpićka ima sestru. Da, da… I zove se Mila. I evo baš sada razmišljam kako li se ta mlađa Pumpićka provukla i razbacala sve hemijske olovke po podu sobe svoje najstarije sestre, a da ja nisam primetila…

 A, pa jeste… Nevidljiva je. 

Kako li ćemo preživeti tek nju?