Novogodišnje jutro u parku
Kad je osvanuo 1. januar sunce se pomaljalo, gladeći zracima naše prozore. Bilo nam je dovoljno da vidimo sunce, pa da odlučimo da izađemo napolje. Mnogi su se lečili od mamurluka, spavali, odmarali, ulice su bile puste, baš ono što je nama bilo potrebno. Kako čudno zvuči kada se kaže da nekome odgovara tišina i samoća, i to nekome ko voli ljude, ko lako komunicira sa svima. Kada čoveka stegne muka kakva je nas stezala, sada već godinama, čudno je kako ona lako promeni životne navike i utiče da se izokrenu čak i urođene osobine i utišaju najobičnije ljudske potrebe kao što je želja za druženjem sa drugim ljudima. Seli smo u kola i odvezli se do parka na Senjaku, blizu Crkve Svetog Vavedenja. Išli smo preko novog mosta, prelazili smo ga prvi put i Miloš je od toga pravio svečanost, važan trenutak, terajući me da snimam, da pratim mobilnim telefonom svaki metar ograde i puta ispred nas dok je on vozio i oduševljeno klicao. Milan je slušao svaku njegovu reč upijajući je tako da je i on hteo da snima. Otimao mi je telefon i vikao da hoće on, da ume, da ga pustim. Bilo je mnogo ljudi koji su išli peške, mnogi su izašli napolje s namerom da se prošetaju mostom, da ga upoznaju izbliza, baš kao što smo i mi radili, iz kola.
Čim smo stigli u park, svež vazduh je počeo da nam puni pluća, tiho, neprimetno, isto onako kao što se loš nezvani Milanov gost prikradao njegovim organima iznutra, objavijajući ih kao zmija. Čaroban dan se otvarao pred nama i na nama je bilo da ga uhvatimo i iskoristimo na pravi način. Pored nas bilo je nekoliko porodica sa malom decom, nije bilo mnogo ljudi. Bilo je neobično tiho, skoro da nije bilo automobila na ulicama, igralište je vapilo za decom. Prošetali smo dok su ljuljaške i klackalice mamile Milana na igru. Izvadila sam maramice iz džepa i stavila mu ispod ruku na mestima gde je mogao da se drži za ljuljašku, jednu sam stavila ispod zadnjice i mogao je da se ljulja, zaštićen na moj način. Isto sam uradila i kad je hteo na klackalicu. Koliko smešno i čudno može nekome da zvuči moja tadašnja radost koju sam osetila kada sam našla rešenje u papirnim maramicama kojima sam štitila Milanove dodire i izlaganje drugačijoj sredini od one na koju je bio naviknut. Ljuljao se, osmehivao, pokušavao sam da se odgurne, igrao se sa mamom i tatom sam u parku. Odšetali smo do mesta gde je bilo mnogo posečenog drveća, stabla su bila položena, okolo je bilo mnogo panjeva. Popela sam se na jedan, Milan me je pratio. Išli smo od jednog do drugog, držala sam ga u igri, Miloš nas je snimao, delovali smo kao mala srećna porodica kojoj ništa na ovom svetu ne može da naudi. Dugo smo se zadržali, u trčanju, u pokušaju da se što više kreće, u igri koju smo izmišljali na stazama parkića. Hodali smo po zidiću, držala sam ga za ruku, spretno je preskakao sve prepreke i želeo još jedan krug, još malo. U šetnji smo došli do kućice za decu, ušao je ne pipajući ništa i tražio da se popne na sprave koje su bile sastavljene od drvenih stepenica i penjalica. Uspela sam da ga popnem i napomenula da ne dira ništa. Onda se dogodilo nešto čudesno.
Izvadila sam telefon da ga slikam, da sačuvam zauvek onaj trenutak u igri u kojoj je uživao sam, odvojen od društva, silom navinut na samoću i otrgnut od života kakvim su živeli drugi četvorogodišnjaci. Kad sam ga slikala ništa nije odbljesnulo, blic na kameri nije bio uključen, nikakva svetlost nije pretila, sunce nije bilo iza njegovih leđa. Međutim, na slici se jasno vidi svetlost koja zaslepljuje. Svetlost od koje se nije videla cela Milanova glava, svetlost u koju se slila njegova figura i stopila sa jakim snopom koji je sekao veći deo slike i dosezao skoro do donjeg dela. Svetlost koja je osvajala veći deo slike i veći deo, sada sam sigurna, njegovog života, terajući ga da se zamisli, ponekad, pred nama, u društvu, u gužvi bolnice, da deluje odsutno dok ga je ona okupirala, obasjavajući mu neki drugi put. Neki novi svet. Dalek, nepoznat i neistražen.
Sutradan smo ponovili naš mali izlet, udisali čist vazduh, šetali, zadovoljno provodili vreme zajedno. Trećeg dana nove godine pošli smo u šetnju kejom na Novom Beogradu. Ivona, Milan i nas dvoje. Usput sam se čula sa tatom koji se zadesio u blizini i koji je poželeo da prošeta sa unucima. Dok je gledao Milana kako trči, kako gleda patke u prljavom plićaku Save, kako se trudi da bude brži od našeg koraka, kako se smeška i priča, ponavljao je da ne veruje da je dijagnoza takva…
Nekad se zamislim da li je stvarno dijagnoza bila tako loša ili su svi oni otrovi uništili nevini organizam…
Neradni dani bili su sve do srede, 4. januara, kada smo morali da se vratimo u stvarnost, da padnemo na zemlju posle čarobnih dana u prirodi i odemo u bolnicu na kontrolu krvne slike.
Negde u to vreme jedan Milošev kolega rešio je da poseti manastir Ostrog i tražio nam je neku Milanovu stvar, nešto njegovo što će tamo osveštati. Poslali smo mu duksericu sa likom Supermena, Milanov omiljeni. Vratio nam ga je sa novim značenjem uz krst, ikonu i osveštanu vodu, kao onu koju mi je Lara letos dala. Od tada je spavao ogrnut tim duksom, voleo ga je i privijao uz sebe, uvek mu je stomačić bio prekriven njime, onaj deo njega koji je ispoljavao neravnotežu, narušenost zlim silama, onim istim koje su sada ogrnute u oreol dobrog morale da se primire, da nađu svoj kraj, da se oproste od ovog sveta. Samo što nisam znala, ili nisam želela da znam, da su one toliko bile srasle sa Milanovim telom da su morale i njega da povuku sa sobom…
Bližila se nova terapija. Milanova kosa se držala postojano, ne dozvoljavajući da budemo nezadovoljni, da pri samom pogledu na dete pokleknemo. Stajala je prkosno nasuprot svim našim očekivanjima i prognozama otvarajući mesta novoj nadi da baš zato što mu kosa nije opala, baš zato što je to ovoga puta drugačije, postoji šansa da će biti dobro, da će se lekovi ovoga puta pokazati delotvornim i da ćemo uspeti da ga izvučemo iz kandži čudovišta koje je podrugljivo najavljivalo potpunu pobedu.
