Raniji polazak u školu ili Salata jednog detinjstva

Kaže moja Katarina, neće u školu, tamo ne sme da se priča. Pomislim da to nije loša ideja za igru sledeći put. Lepo da se igramo škole, da me ćutnja i tišina obraduju, da mi svane, mozak da odmorim. Onda pomislim da li je ipak rano. Jer, Katarina je vodolija u horoskopu. To znači da joj je rođendan pre 1. marta i kao takva, mora da upiše školu pre većine svojih vršnjaka.

Ako ima nekoga da ne zna, zakonom je sada propisano da sva deca koja su rođena od 1. januara do 1. marta moraju da upišu osnovnu školu sa generacijom koja je od njih starija jednu kalendarsku godinu.

Pomislim na moje dve sestre, obe rođene u februaru koje su upisale školu sa sedam i po, umesto sa šest i po godina. Šta im fali? Ništa, one završile fakultete i to defektologiju, ova moja rođena čak imala nenormalan prosek, preko 9. Moja kuma je januarsko dete, ona je u ono vreme krenula sa šest i po. Kaže da joj je tačno nedostajala ta godina, da se seća da joj je polazak u školu teško pao. One dve ćute, na to ne kažu ništa.

Šta da radim? Gde da potražim pomoć? Ko da je testira? U vrtić više ne ide nego što ide, ja nisam uopšte išla pa šta mi je falilo? Ništa. U ono vreme. Šta sada može da fali? Društvo. Sećam se da mi je bilo dosadno dok su mi vršnjaci bili po vrtićima, nisam znala šta ću od sebe, ali izmišljala sam igre, snalazila se nekako. Poslali me godinu pre škole, kao da se malo upoznam kako je to biti u kolektivu. Jao, šta mi uradiše. Dadoše me kod neke vaspitačice, fine, brkate, kao da je školovana za rusku obaveštajnu službu, tako je nekako autoritet zračio iz nje. Bilo onda, čim uđeš u prostorije obdaništa neka te jeza podiđe niz kičmu, kao da se dobrovoljno prijavljuješ da nad tobom vrše prijateljske eksperimente, kao u mračnim scenama ‚‚Dosijea iks“. Nemilice koračaš sve dalje od ulaza, pa se sve okrećeš suznih očiju, hoće li te sunce ogrejati da ugledaš nekog svog. Pokazuješ strahopoštovanje i stečenu istraumiranost zbog određenih pravila ponašanja i koliko god da te gledaju popreko, nisi smeo da zucneš.

Bilo to ozbiljno vreme. Vreme komunizma. A ne kao danas, nasmejane vaspitačice i deca koja ih obožavaju, svašta.

Nekad bre deca lepo plakala kad su kretala u vrtić. A ne ovo danas – plaču mame! Kaže, nedostaju im deca! Šta bre ima da ti nedostaju? Bilo nekad dok stigneš do preduzeća, zaboraviš i na nedostajanje i na decu i na sebe jer kao da putuješ danima do destinacije. Dok tamo popiješ prvu kafu, drugu, treću, kod četvrte već ne znaš ko si, kamoli da imaš decu. Jednom sam čula u parku da se jedna mama dobrovoljno prijavljuje da radi i da će čak ona da plaća da bi radila, samo da bi pobegla od dece. Pametna neka žena.

U vreme mog vrtića znalo se ko je ko. Na ulazu te sačeka namrgođena tetka od pedeset godina u kostimu klasičnog kroja i ‚‚borosana“ platformama sa otvorenim prstima pošto je uredno svoje muške partizanske cipele odložila u prostoriju u koju se ne ulazi. Šta ima veze što je stvarno imala tridesetak? Bilo moderno u to doba da izgledaš starije, da pokažeš da si dostigao životnu zrelost, da si ozbiljna ličnost. Mislilo se tada da što imaš kraću kosu, to si pametniji. Naočare za vid da ne pominjem. Nije tada postojala dioptrija, tada su oni koji su nosili naočare unapred proglašavani genijalcima. I tako meni zapadne pametna vaspitačica, pa još genijalka! Gde ćeš zaguljeniju kombinaciju?!

Mnogi iz moje generacije pamte vrtić po salati. Kojoj salati? Onoj zdravoj – zelenoj!

Tačnije, pamte ga po merama discipline i načinu rešavanja problema po kratkom postupku. Ne znam zašto baš po salati, ali kad pogledam svoju brljavu decu, onda mi bude jasno, jer salata je simbol nečeg neukusnog. I, kako se rešavao problem kad se pojavi, a javljao se? Kao svedok razgovora i prisećanja dve osobe različitih generacija, iznenadila sam se kad sam čula kako se taj problem stvarno rešavao, jer u mom vrtiću nije bilo takvih drastičnih mera. Koliko god da su bile ozbiljne, ipak su, moram to da priznam, vaspitačice iz mog vrtića bile prijatne prema deci. Vaspitačice mojih prijateljica izgleda da su bile regrutovane iz redova sovjetskih profi ubica. Jer, one su problem rešavale u duhu vremena u kom su živele! Šljagom, da se zna! Da zapamtiš! I salatu, i vaspitačicu, i vrtić! I da vidiš kako se predomisliš za tren oka. Naravno da hoćeš salatu! I sirće, molim! Ne smrdi uopšte!

A danas? Odvedu decu na letovanje, zimovanje, ljube ih, maze, slikaju se s njima, deca nasmejana, zadovoljna. Gde to ima? Šta znaju deca šta je dobro za njih?

U moje vreme bilo da se prvi put odvajaš od roditelja negde u trećem osnovne, tako, oko desete godine. Kad umeš i da jedeš sam i da se obučeš sam i one nabitnije radnje da obavljaš sam. A ne ovo, sa tri ih već šalju na planinu s vrtićem, da se čeliče, da ojačaju. Kažu, šta će da im fali? Kažem, mama i tata, eto to će da im fali. A i oni njima. Meni bi bar. Kad god me ove moje iznerviraju do te mere da bi ih dala na kolektivno usvajanje, sve do jedne, pa da vidim ko je lud da uzme tri odjednom, ma kakvi, zvao bi me posle jednog popodneva, i to onog dosadnog kad se ništa ne dešava, kad su u fazi traženja inspiracije, jedva dočekam da nađem razlog da se odvojimo. Kupila sam tako već tri flaše ulja, i dve kile brašna. U obližnjoj prodavnici već misle da znam nešto što oni ne znaju, gledaju me ispitivački, vidi se da sam im sumnjiva, čim pravim zalihe. A ja ko hipnotisana, ako ništa, ili ulje ili brašno, nešto od toga uvek treba. I neće da se baci. A ako nedajbože stvarno negde idem, kao odrasla osoba, žena i samostalna ličnost sa svojim potrebama, željama i nadama, pa se odvojim od te iste dece, moje rođene, nekad ne prođe sat vremena a ja ko da ih nisam videla godinu dana, osetim potrebu i da ih vidim, i da ih zagrlim i poljubim. Možda i to ima neki svoj naziv, nešto tipa deformititis roditeljitis, ne znam, ali tako je.

Ne znam da li su takve izlive emocija imali u vreme mog detinjstva, ne sećam se. Čini mi se da je nekako  sve bilo odmerenije. Društvo i prilike pogotovu. Međukomšijski odnosi bili su prisniji, jutarnja kafa bez komšija preko puta nigde nije mogla da se zamisli, ali je sve imalo meru. I meru i ukus i ravnotežu. Danas se to postiže jogom. Još malo čekam da ponude jogu i u vrtiću. Da dečica počnu da se izvijaju i rastežu pa kad krenu u škole da liče na prave oklopnjače, sa povijenim ramenima od tereta i izvučenim vratovima od joge i istezanja. Jes, ne znam šta pričam. 

Pre je bilo da te izvedu napolje pa trči po onom širokom dvorištu vrtića koliko hoćeš. Trčanje je bilo najbolja vežba. Vazduh čist, pun kiseonika, bez štetnih čestica. A ti trčiš, pluća ti se šire, zamaraš se ali ne dahćeš od nemanja kondicije nego vežbaš, grabiš dalje, uživaš, na zlo ne misliš, jer ne znaš šta je to. Zlo je postojalo samo u stranim filmovima. Američkim. Tako kaže legenda. I moje sećanje.

Danas su sve vaspitačice mlade i lepe. I zgodne. I lepo pevaju. I lepo igraju. Znaju da rade sve ono što deca vole. Nemaju frizure kao da su stigle iz KGB-a.

I ono što je najbitnije, ne biju zbog salate.

I šta sad? Kako da dete krene u školu, posle vrtića u kome ga maze i paze? Kako da dete prelomi prelazak i bezbolno prođe kroz značajan period? Da li je polazak sa šest i po godina stvarno preuranjen ili nije?

Stručnjaci će reći da je sve individualno, da je neko spreman sa pet godina, neko ni sa punih sedam neće biti. Ja verujem u roditelje koji ipak najbolje poznaju svoju decu. U njih, intuiciju i osećaj. Šta mi oni sada kažu? Da li može nekako da se odloži polazak u školu? Ili da se za početak prvo ipak malo igramo škole? Ili vrtića? Šta kog? Naravno onog iz mog doba! Pošto je vreme ručka, da li ima nekog da neće salatu?