Žan Klod moj muž

Ko zna koji put od septembra opet virus! Svi okolo naokolo padaju kao pokošeni. Kosi virus, zagađen vazduh kao podmukli saučesnik širokogrudo pomaže, slinave dece na ulici više nego rijalitija po televizijama, a to je baš mnogo. Ni moju decu nije zaobišao. I to ih je uzimao pod svoje jednu po jednu. U razmaku od po tri, četiri dana. Taman onako da se ne odmorim. Čim jednoj prođe, pređe na drugu. Druga se oporavi, eto ga kod treće.

Ali, nije to ono što me je uzdrmalo ovog puta.
Jeste da nisam spavala, jeste da sam se noću budila češće nego obično, što znači da sam spavala u pauzama između nespavanja, merenja temperature, skidanja temperature, davanja vode i ostalog, ali svojim očima, čak i u takvom umornom stanju verujem više nego ijednom drugom čulu. Još uvek.

Uzdrma me nešto drugo. Veće od dece. Čak u odnosu na njih – ogromno. Nije baš da je od trista kila, ali…

Tog izmučenog popodneva moj muž se izgubi onda kad je mislio da niko ne obraća pažnju na njega. Kaobajagi otišao da baci đubre. Nije kao, stvarno ga je bacio. Ali, nekako to bacanje đubreta potraja. Ne pet minuta. Za pet bi otišao i do kontejnera u susednu ulicu. Ne ni deset. Za deset je mogao da ode i do kontejnera u susednu ulicu prve susedne ulice. I da se vrati. Ni petnaest. Njegovo bacanje đubreta potraja dobrih dvadeset minuta. Taman onoliko koliko mu treba da ode do prodavnice, izabere na miru, kupi, vrati se i… napravi se lud kao da se ništa nije desilo. ‘Oće on to, kao da je išao u školu za „pravim se lud“ veštine. 

Pošto taj uvek priča o sposobnosti i organizovanosti, očekivah, u najmanju ruku, da mi ispriča kako je za tih dvadeset minuta pronašao aplikaciju u kojoj je locirao najbliži kamion JKP ‚‚Gradske čistoće”, otrčao do njega, seo za volan, pre toga obukao fluorescentni prsluk, za svaki slučaj, dovezao se do naše ulice, ubacio đubre, vratio ga tamo gde ga je i našao, dotrčao nazad i vratio se kući. I usput, u toku vožnje napravio špagu. Između kamiona i nekog auta pored koji se tu zatekao, nije bitno kog, bitna je špaga.

Žan Klod Van Miloš! Špagu je pravio kad niko nije gledao, zato nema svedoka.

Laka vežba za jednog organizovanog profesionalca. Ali, na njemu prsluk ne videh. Videh samo u njegovim rukama punu kesu slatkiša koju je pokušao da promuva i sakrije. Od mene???!! Na moje oči!!?

Kad se okrete u hodniku gde je muvao kesu, dočeka ga moj upitni pogled. Štrecnu se, valjda u svoj toj organizovanosti prevideo da ima nekoga ko ga zna u dušu njegovu poluprevarantsku. Pokuša da se izvuče na šarm, uputivši mi neki jadan kiseli poluosmeh. Klimnuh glavom kao narko-gazda sitnim dilerima kad pokušavaju da ga izmajmunišu. „Ne valja ti ta rabota Žan Klode, ne valja!“, rekoh smireno. Sam mi je pokazao šta je kupio, pokušavajući da se izvadi na neku čokoladicu koju je kao namenio meni, kako reče, najboljoj ženici na svetu. Celom, celom svetu, jok parcijalnom. Izvadi je muški trepćući. I šta ću? Zna na šta sam slaba. Čokolada kod mene uvek prolazi. Marcipan naročito. Pustih ga da se izvuče.

Sve bi dobro, dok nije došla na red večera. Napravih zapečene sendviče. Pojedosmo. Doduše sami on i ja. Mila nije bila raspoložena, posle ću objasniti zašto, Katarina po običaju ni da proba. Završismo, ostaše dva komada. Pozamašna.

Prođe veče, dođe noć. Deca zaspaše. Zaspah i ja u dnevnoj, zaspa i Miloš. Probudih se u neko doba, ugasih televizor, odoh u spavaću sobu. Posle sat, dva probudi me Milino vrpoljenje. Pipnuh joj čelo. Vrelo. Dohvatih toplomer. Zato nije ni htela da jede. Preko 39. Iskobeljah se nekako umorna, po mraku iz sobe i dočepah hodnika. Kad tamo, osvetljeno. Kao kad se u nekom avanturističkom filmu u sceni u tunelu, duboko ispod zemlje pojavi svetlo. Kao kod Indijane Džonsa. Odlično, lakše ću naći put do frižidera.

Pre nego što dadoh Mili lek, zavirih u dnevnu, da vidim da li je tamo Miloš, kad tamo a ono ne Žan Klod Miloš, nego Kris Hemsvort „Tor postaje debeo“ Miloš.

Po sistemu ‚‚poješću sve kolačiće“, dao se na nešto u tanjiru što se mrvilo. Jer, samo mrvice zatekoh i Miloša kako žvaće. Po svemu sudeći – oni preostali sendviči. Šta će – glad je to! Pogledah na sat – okruglo tri! Glad ne bira vreme. A ni mesto, očigledno. O načinu da ni ne pričam.

Šta to radiš čoveče? Šta je ovo Žan Klode? Zar je moralo ovako, o Van Miloše, o razočaranju godine koja je tek počela? Da je žensko, vadio bi se na PMS garantovano! Ovako, proguta knedlu (i one preostale mrvice), zagrcnu se i ponada se, videh mu to u očima iako sam bila onako bunovna i tek probuđena, da neću obratiti pažnju na ono što je gledao u trenutku svog prikrivenog usamljeničkog trijumfa. Kako da ne primetim onoliku ženu razvučenu po celom televizoru, da se uplaših u prvi mah da nam se pokvarila slika, da je crko i on, pa taman da stane u red iza šporeta, rerne i mašine za veš. Tim redosledom. Velika, debela žena sa salom koje se preliva preko stomaka i vrata i lica i svega… I naslov: ‚‚Kako živeti sa trista kila“. I tu zanemeh. Moj muž, moj mili ‚‚hoću zdravo da se hranim‚‚ mužić koji mi je letos tražio da ne kuvam i da ga hranim isključivo nekom voćnom salatom, pardon, salaticom; moj uzor u istrajavanju i odustajanju od slatkiša kojih se odrekao više meseci jesenas, ove zime, ove, o zagađene li i nenormalne zime skreće sa puta, diže ruke od svega, jede sendviče u tri noću, i to one najgore, zapečene u rerni, posle fine dremke od dobra dva, tri sata, okreće novi list u neočekivanom pravcu i gleda američki treš rijaliti ‚‚Živeti sa trista kila“. Sad se ja zagrcnuh. Pre nego što dobih napad smeha. Onako bunovna. I nasilno probuđena. Nasred naše dnevne sobe u tri noću.

Upalih svetlo da dam detetu lek i zamislih se. Tanka je linija. Zaista, malo nedostaje čoveku da posrne, da se poda onome od čega uvek beži. Ruku na srce, ono što je jasno kao dan je da Miloš ima tu nesretnu predispoziciju za… jedenje sendviča u tri noću i gledanje u isto vreme emisije ‚‚Živeti sa 300 kila“!

Kad se neko bori se protiv sebe sa željom da bude bolji, skidam kapu. To se stručno zove ‚‚rad na sebi“ i zaslužuje poštovanje.

Ujutru poče da se vadi izgovorima da mu nije dobro, da se loše oseća, da ima temperaturu… Dobro ti sigurno nije bilo kad si usred noći jeo sendviče i gledao glupu emisiju. Prekorno ga pogledah. Od samih slina može da bude gori jedino neko ko se ponaša ko slina. Toplomer ispod miške i pogled koji se od čemera gubi u pravcu televizora na kom je ponovo puštena neka nova glupa serija sa munjama iz svemira, zombi-robotima i otkidanjima glava tupim sečivima.

Zacakliše mu se oči kad pogleda u rezultat merenja. Dobi izgled kao da je uradio nešto veliko i važno. Pošto je u tom trenutku temperatura njegovog tela prešla za čak 0,1 Milinu temperaturu, nije ni čudo što mu lice dobi izraz potpunog pobednika. Nije lako kad sredovečni čovek pobedi hodajuću bebu. Pruži mi toplomer drhturavom rukom i ponosno izgovori izmučenim promuklim glasom: ‚‚37 sa 6!“.

Ostavih ga da se bezvoljno valja po kauču kao da će svakog trenutka da snese jaje i nastavih da gledam svoja posla. U neko doba poželeh nešto slatko i setih se one moje marcipan čokoladice. Odoh u štek u hodniku, otvorih kesu i…??

Mora da je pravljenje one špage bilo previše naporno, čim je tražilo energiju i od poklonjene robe…  Od svega ostadoše samo dve kesice pudinga i dve mršave štanglice koje su se stidele ispod otvorenog omota očigledno neplanirano obećanog marcipana…

Izvor fotografija: Unsplash, Pexels, Pixabay, Pinterest