Posle četvrtka dolazi petak
Opet se desilo u petak. Opet je crna mrena prekrila na trenutak našu sadašnjost, kao da je bacila mrežu prokletstva protiv kog se odlučno borimo ne prezajući od sudbine, i lude i lukave u isto vreme. Oba puta bio je petak. Petak koji je vratio stare isprobane tegove gvozdenog bremena koje nosimo. Ponovo. Uistinu drugačijeg bremena. Ali, breme je breme, uvek je takvo da početak opterećuje, kraj mu se priželjkuje.
I danas je petak. I danas se ponovilo.
Dan kad nam je saopšteno nešto što nam je preokrenulo živote naopačke nemajući nameru da ih vrati nazad, bio je četvrtak. Taj četvrtak nas je upisao u knjigu večno tužnih bez načina da se tuga povuče, ali sa ogromnom mogućnosti da se ublaži.
Zgrabili smo poklonjenu mogućnost. Zgrabili smo je i ne puštamo je. Negujemo je i gajimo kao svi roditelji svoju malu decu. Kao svi nesrećni roditelji koji se bore protiv do kraja neistraženog.
I onda danas, kad je osvanuo petak…
Skočila je na tren kao da ne zna gde je, kao da pokušava nešto da nađe i da u tom traženju spozna drugu stranu svega. Bacala se grčevito, pogleda uprtog u nepoznato, uzimajući vazduh kao da će da zaroni u neke čudne dubine koje je vuku i ne puštaju. Držim je, kao da skače, poskakuje u ritmu sekundi koje se razvlače kao sati. Minuti prolaze, dubine je tresu, potresaju moje srce. Bori se, kao mladunče vidre koje zaranja u hladnu reku dok uči da pliva. Uzima vazduh, daljina je trese, hladnoća joj miluje vilicu. Stegnutih zuba tiho ispušta nepoznati, jeziv zvuk koji ne razaznajem. Pokušavam da je razumem, čujem samo suvo škripanje koje ukazuje na želju da se upozna nepoznato. Kao da izgovara da čeka spas. Zenice su joj raširene, oči su joj stegle nešto što je ugledala i što ne pušta iz vidokruga, kao da se plaši da će ga treptajem izgubiti i da će nestati čim se vrati. Pijanstvo trenutka traje dovoljno dugo da se ureže u pamćenje. Nedovoljno da se protegne i održi do otkrivanja razloga koji dovode do mračnih sekvenci sećanja. Govorim joj da je volim, kao da me ne čuje. Ljubim je, ne reaguje. Trese se, ne posustaje. Grč joj je savladao udove, ne kontroliše ih. Držim je, ona traži nešto, ne zna šta je to. Želim da joj pomognem. Ne znam kako. Kosa joj je rasuta na sve strane. Prstima je skupljam, pokušavam da je zadržim na jednom mestu. Tešim je, ne igra se. Grlim je, nije tu.
U trenutku kad je spustila ruku, znala sam da je prestalo. Vratila se. Govor joj je bio nerazumljiv nekoliko minuta. Kao da je vadila reči iz sećanja pokušavajući da ih obloži bojama koje su vladari njenog sveta. Mučila se da mi ih saopšti, kao kad se ptić muči da poleti. Mahala je krilima, trudila se da uhvati pristojan zalet, pamtila kad šta sledi i spoticala se usput u pokušajima. Bilo je potrebno samo vreme.
Samo vreme.
Kad je izustila reč koju sam prepoznala, oblila me je sreća koju roditelj oseti kada njegovo dete izgovori prvu reč. Kao da je progovorila prvi put, stegla sam je celim svojim bićem u zagrljaj kojim želim da joj pružim utočište, kojim nastojim da je spasim, kojim pokušavam da odagnam sve loše što preti, kojim hoću da je izbavim i iz kog je nikad neću pustiti.
Koliko god da traje.
I bunilo.
I buđenje.
I nevolja koja nas je ponovo posetila ovog petka u jednoj običnoj epizodi epilepsije.
Dok mi je u svesti sve jače bridelo pitanje ‚‚Zašto?“, odgovor je bljesnuo kao svetlost koja nam je ostala posle neumoljivog odlaska našeg sina, zaslepljujući naše duše njegovom čistoćom i logičnim redosledom: ‚‚Posle četvrtka dolazi petak.“
Jednog dana će doći subota. Potrebno je vreme.
Samo vreme.
