Voajerska

Postala sam najgori voajer u istoriji voajerstva kovid-izolacije u Srbiji 2020!

Izgleda da na mene tako utiče ova odjava iz normalnog života .

Probudim se ujutru, prva dva lica koja vidim su moja dva omiljena lica. Ono treće omiljeno ne vidim i sad mi već nenormalno nedostaje, da mi dođe da je zovem i da kukam. Lepo mi dođe da vežem maramu na glavu, neku šarenu, kao što se nekad nosilo, da je pozovem na video-poziv i crvenim otečenim očima da počnem… Cenim da spoj narodne tradicije i modernog doba uvek daje najbolji rezultat.

Pa kad počnem da lelečem kao u Despotovcu osamdeset i neke kad su me vodili kod dalje rodbine gde sam prvi put čula kako žene nariču na groblju, kao da se nedajbože takmiče… Verovatno bi moje omiljeno treće lice pozvalo pomoć tako da bih konačno upoznala onu tetu iz čuvene ustanove što je beše došla onda jednom na konferenciju posle koje je nikad više ne videsmo, pa bi tu mojoj kvazinarikačkoj karijeri bio kraj.

Bez trećeg omiljenog lica ustanem, vidim ono, s obzirom na nerazdvajanje zbog propisanih mera u ovim vremenima – nezaobilazno lice koje me, dok ispija svoju jutarnju dozu uplašeno gleda, kao da očekuje navalu iz naše rođene spavaće. Ne zna čovek da li da se sklanja ili da plače.

Pošto tate nikad ne plaču, ostade hrabro na svom mestu, ionako mu za koji minut ne gine šetkanje, kao jedina vrsta rekreacije u izolaciji, dok pokušava da obavi poslovne razgovore kroz uletanja, ciku, vrisku i ostale zvučne efekte koji prate u stopu moja dva od tri omiljena lica, kao da su najnovija proizvodnja ‚‚Marvela“.

Dohvatam mobilni da vidim gde smo ono beše. Aha, izolacija, vanredna situacija i ostalo, više od pola njih na ulici bez maske i rukavica, u radnji iliti onom delu naše realnosti koji u doba korone potpada pod stručni naziv ‚‚zatvoreni prostori”  isto tako…

Bila, uverila se, iako sam mislila da nije i da je to što ih gledam kroz prozor slobodne, bez ikakvog sačekivanja dok neko prolazi između parkiranih automobila da ne bi došli u situaciju da se očešu jedni o druge, samo slučajnost. Nije, mi smo iz sredine gde ljudi vole da se očešu gde god i kako god, a naročito kad im je ‚‚očešavanje” zabranjeno, kao recimo u ovim vremenima. Bila u radnji pre neki dan, stvarno više od polovine nema ni masku, ni rukavice, ni svest da treba da se drži rastojanje od dva metra. Kao da se napolju ništa ne dešava. A dešava se. Dešava se i oko nas i pored nas.

Ovi direktno preko puta nas imaju televizor veličine celog zida. A zid im velik. Toliko da mogu da vidim boju očiju i glavnih i sporednih likova svake turske serije koju gledaju.

Dijagonalno levo s vremena na vreme na terasu istrči mladić s naočarima koji unezvereno pogleda preko simsa levo – desno i odmah se vrati unutra.

Poznata novinarka s naše desne strane ka dvorištu opet tera golubove koje su oni iznad nje zapatili mnogo pre korone, tako da mi imamo dodatni strah, ne samo od letećih miševa nego i od drugih životinja, kao što su bile crne mačke iz dvorišta od prošlog leta koje su imale teranje svake druge do treće nedelje. Hormonski poremećaj od koga je više pošizelo lokalno stanovništvo nego same mačke.  

Oni u podrumu opet kuvaju jaču hranu. Da nismo zatvoreni, organizovali bismo klađenje u jela koja spremaju. Prebranac, kupus ili  gulaš, nema greške. Grašak nije sigurno, jer je on još na početku ove propasti nestao. Kad bi oni što su ga iskorenili dali naučnicima recept kako da se iskoreni kovid, bili bismo na konju… A ne obrnuto.

Dosadno popodne, uzaludan pokušaj da se pored malog, radoznalog deteta odigra partija ‚‚Tvistera“ nagna me da uđem u dečju sobu da pronađem drugu prijemčiviju igru. Uđoh i zablejah se kroz prozor.

Imam bre mnogo zanimljiv komšiluk, a da to nisam ni znala. Sad znate i vi. Kad su rekli da će kovid da nam otvori oči za mnogo toga, ni sanjala nisam da se to odnosi na komšiluk.

Tamo na onoj strani gde sam se pre neki dan upoznala sa komšinicom medicinskom sestrom, koja pritom ni ne zna da smo se upoznale, ali to sad nije bitno, na jednoj od bočnih terasa ugledam vrh nečijeg konjskog repa. Skače. Skače li skače. Pogledah bolje i spazih vlasnicu repa koja održava kondiciju i u vreme policijskog vikenda. Svaka joj čast! Toliko je koncentrisana bila na trčanje, da je gledala samo u svoje noge. Šta li je brojala ne znam, njoj prostor od jednog kvadratnog metra koliko ima njen balkon nije nikakvo ograničenje. E, to je poštovanje principa! To je karakter! A ne onaj moj… Trenutno petlja nešto s praznim flašama. Izmišlja da pravi tegove. Pošto smo one stare pogubili negde usput u selidbama, on sad meni ne da da bacam plastične flaše. Skuplja ih savesnije od onih što su opsednuti reciklažom. Ja pomislila, ko zna šta je sad na redu, vrata ofarbao, zidove okrečio, parket išmirglao, prag uglavio… Da neće opet nešto? Okrenuh se naokolo, nisam ništa opazila što bi moglo da podlegne pod renoviranje a da ima veze s flašama? Jednog dana sam se izdade… Tegovi!  Nije mrdnuo svih ovih nedelja, čučnuo nije, osim kad je parket sređivao, tad se jedva uspravio, ali nećemo o tome. Samo mu tegovi fale! Već vidim kako se saplićemo svi redom po kući.

A vidi ovu! E, to je gospođa! Drži do sebe i u koronsko i u moronsko vreme. Ona nema izgovore. Trči, maše rukama, verovatno balans, šta li, tu vežbu ne znam. Svaka njoj čast! 

Bacih pogled na sebe u svetlo roze trenerci sa vidljivim flekama od čokoladne torte od koje posle nekoliko sati nije ostalo ništa, iako mi čak nije ni uspela, nego se ona donja kora mrvila tako da nisam mogla nijedno parče pošteno da spojim, što nam nije smetalo. Mi smo ljudi koji se ne pale na estetiku, nego na ukus. Pogledam nju zategnutu, trči, skače, vijori joj se kosa, moja slepljena pa malo na temenu raščupana, da ne bude monotono. Pogledam nju, nema dece kod nogu da je vuku za iste, da se saplete i nedajbože padne, ko što bi se meni garantovano desilo ne zbog kondicije, svašta, nego zbog dece, ova moja naučila da vuku, pa čim cimnu moraš da sedneš. Trči, ubrzava, predana, ne obraća pažnju, vodi računa o sebi, izgledu… 

Tu se ja zamislim. Stojim tako priljubljena uz prozor, samo što nos nisam prislonila da ostavim otisak ko deca napolju na izlogu u vremenu pre kovida-19. Mislim se: ‚‚E moja ti, ti da si prava žena i ti bi tako vežbala, a ne samo kuhinja, ručak, kuhinja, torta, kuhinja, večera, kuhinja…” I umusim se. Cimnuše me deca pitanjima šta imaju za večeru. ‚‚Ne znam šta imate. Nekad bi i tata mogao da vam spremi pa da imate.” Odoh besno u drugu sobu koja gleda na ulicu, ostavivši znak pitanja u vazduhu, pošto se moji ukućani međusobno ćutke pogledaše.

Kraj drugog prozora se zaprepastih. Napolju ugledah mladića na biciklu. Ima prsluk brenda koji vrši dostavu. Stoji ispred ulaza i zvoni na interfon. Nema rukavice, nema masku. Ima samo bicklu i neku kesu. Uđe on, ostade bicikl. Ja i dalje rešavam rebus, da li dostava radi u vreme policijskog časa. Utom, naiđe automobil. Vozač sa neonskim prslukom prostruja kroz ulicu. Ja u još većem rebusu. U najvećem sam bila kad sam na društvenoj mreži videla fotografiju sudara u vreme policijskog časa. Posle nekoliko minuta, kada pogledah sledeći put kroz prozor, ne bi više one bicikle.

Pređoh u drugu sobu, opet slučajno, dok sam spuštala roletne primetih simpatični stariji par. Zar je već vreme za  grupu ‚‚+65”? Jeste. Odoše, naiđe im u susret mladić sa kerom. Pogledah opet na sat… Čekaj bre. Zar nije da kučići idu od 23h? Ili sam ja opet nešto propustila…

Nije prošlo mnogo, čuh šljapkanje. A pa da, 20h – aplauzi. Ne, ovo je bučnije, a pa da, najava za ono što tek dolazi. Preko puta nas najjače se čulo. Da li je u pitanju ‚‚Metalac“ ili ‚‚Delimano“, ne bih znala, ali da odjekuje – odjekuje. Ako je po narodnoj da se dobar glas daleko čuje, valjda će se čuti i ovaj. Kad tad.

Sledećeg dana osvanu sunčano vreme. Izađoh na terasu i pogled mi se zaustavi na istoj devojci od juče. Čita knjigu. U kupaćem kostimu.  Juče vežbala, danas se pokazala. Intelektualka koja održava kondiciju, čita knjige i sunča se u vreme policijskog vikenda, pa ti vidi!

Utom primetih otvoren prozor u dečjoj sobi koja gleda na našu terasu. Začudih se i približih, jer sam malopre bila tamo. Kako sam se približila, tako videh senku koja se trza i počinje da se saginje, kao da skuplja nešto sa poda. Ugledah svog muža kako se pravi da naglo počinje da sređuje po sobi. Aha, u tom grmu leži zec. Pogledah ga upitnički. Onako blago, samo sam malo simbolično klimnula. Nije mogao da izdrži, poče da se smeje…  Što bih se pa ljutila, svašta? Ja? Ja sam moderna žena. Moderna i emancipovana. Moderna, emancipovana i savremena. Na primer, baš volim cveće. Kao sve savremene žene. Zato ću da namestim ovu saksiju ovde, šta me gledaš, sad ima tu da stoji, nego šta nego tu! E da, baš tu! Zato što mi se stavlja da stoji tu, tik pored prozora! Okrenuću baš najgušće grane ovako, ka našem staklu, eto tako… Da, fino, to je to! Sad ove grane lepo zaklanjaju ceo pogled, tako da ne može ništa, samo da proverim i sa ove strane… Odlično. Sad nema više ništa da se vidi. Baš ništa! Takoc, gotovo, odlično.

Šta ima da gledaju nekulturni ljudi okolo, zar ne?