Mesec: decembar 2019

Uzalud argumenti i priznanja da smo one novogodišnje noći kad je imala samo dve godine moja majka, sestra i ja izvele čuvenu predstavu ‚‚Dok jedna kupa dete u kupatilu, druga čuva stražu a treća namešta poklone ispod jelke i glumi Deda Mraza koji beži kroz prozor“.

Tačnije, pobegao je kroz terasu i ostala mu je zakačena kapica za vrata. Dok sam sređivala Ivonu za doček, oko osam sati uveče, ove dve su sve savršeno izvele, sa sve uzvikom „Ho ho ho!“,  toliko savršeno da sedam, osam godina kasnije moje dete ne prihvata istinu ni po koju cenu.

Želim vam na prvom mestu zdravlja,
Kao neka baba što okolo smara.

Znali su najbolje naši matori,
Šta je najbitnije i ne može da se plati.

Da vas nikad ne žiga, ne probada,
Da vam srce samo od radosti poigrava.

Da vas visoki pritisak ili insulinska rezistencija uspešno zaobiđe,
Pa bez dijagnoze cela ova godina da prođe.

Kaže, mogu bez pumpe, nije problem. Jednom dnevno se hrani – nije problem. Ništa nije bio problem. Prvih nedelju dana. Čak se i ja, naivna, iz prošlog veka, primirih i prihvatih da se ovog puta ova ribica primila kod nas.

Pokupismo ga u Crnoj Gori gde smo letovali svake godine u našoj staroj porodičnoj kući. Jednom prilikom nam se ispreči nešto posred puta, na kamenjaru. Izađe mama iz kola pošto je spazila malo živo biće pa vrisnula da je tata zakočio ko lud, leteli smo svuda po kolima. U ono vreme niko normalan se nije vezivao. Kako su se samo vremena promenila. Danas niko normalan ne zaboravlja da se veže. Letele smo nas dve pozadi po ‚‚renou četiri“ na sve strane. Ali, to nije bilo bitno. Bila je bitna kornjačica, malecka toliko da je stala čitava na dlan.

Prvo odem u kinesku robnu kuću u mom kraju. Ne živim u Knez Mihailovoj, odmah da bude jasno. Međutim, kad videh cene okrenuh se oko sebe za svaki slučaj da proverim da nisu možda promenili centar grada…  Ko će ga znati, jer kako nam sve ide, od ovih i to može da se očekuje.

Prve godine sam je sređivala pomoću kutije napunjene novinama. Druge, uz pomoć dečjih kocki. Pretprošle je, dok sam je sređivala, do mene nekako došla mala rukometna lopta pa rekoh sebi što da ne. Uzeh, iskoristih, podmetnuh pod onu slomljenu nožicu, jelka se ispravi kao čaplja pri parenju i niko nije ni znao šta je drži dok je nismo razmontirali. Tad mi se ovi stariji ukućani kao iznenadiše, prevrnuše očima s uobičajenim komentarima kako nisam normalna i dok se lopta kotrljala, zamišljala sam kako ih ruši kako kegle.

Ne znam šta je izazvalo sećanje na ovu pesmicu, jer Mila je moje četvrto dete, nije prvo. Verovatno ima veze to što sam istrošila uobičajeni repertoar, pa da ne bih prešla na staroradske i krenula detetu da pominjem kafane, tamburaše, zaboravljene ljubavi i bekrije u sitne sate, izabrah dečju varijantu tuge pregoleme.