Neka svemir čuje nemir

Stih iz pesme ‚‚Neka svemir čuje nemir“ poslužio je jednom u vreme kada sam išla u gimnaziju kao tema za pismeni zadatak iz srpskog jezika. Kad nam je tema bila ispisana kredom na tabli, mnogi su prevrnuli očima, dok su se u meni otvarale mnoge mogućnosti i došla inspiracija u sekundi…

Karte za koncert u čast 35 godina rada ‚‚Bajage i instruktora“ kupila sam čim sam čula da spremaju koncert.

Sećam se da sam kao novopečena tinejdžerka preskočila njegov čuveni koncert u Hali sportova na Novom Beogradu. Bila sam pri kraju osnovne, a Bajaga je bio mlad i nov pop-rok muzičar koji je izašavši iz ‚‚Riblje čorbe“ vrlo brzo stekao popularnost širom Jugoslavije.

Nije bilo časopisa koji ga nije imao na naslovnoj. Da budem iskrena, nije mi bilo posebno krivo što tad nisam bila na koncertu, jer nisam se nešto posebno primala na takvu muziku. Uostalom, uvek sam bila ‚‚svoja“ i nikad se nisam priklanjala gomili. Bajagu kao ličnost uvek sam poštovala, mnoge njegove pesme sam i tada znala napamet, ali jednostavno, tada mi odlazak na njegov koncert nije bio previše bitan.

Ovoga puta jeste. Ovoga puta imala sam veliku želju i da ga vidim i čujem i da slušam njegovu muziku celo veče.

O Momčilu Bajagiću privatno, pored mene, većina onih koji su ikada imali neki kontakt s njim ima visoko mišljenje.

Uostalom, za njega je stvarno oduvek važilo da je lepo vaspitan i da nikada  nije neprijatan prema ljudima.

U vreme kada sam radila kao novinar, to mi je nekoliko puta i dokazao. Svaki put kad bih se čula preko telefona s njim, bio je izuzetno ljubazan i prirodan. Imajući u vidu da mi se, kad sam ga poslednji put zvala, ima tome sada već šesnaest godina, bez razmišljanja javio na telefon iako je bio sa porodicom na odmoru u Grčkoj. Nažalost, intervju sa njim nisam nikad uradila, ali jesam sa jednim drugim članom njegove grupe, Sašom Loknerom. Može se reći da smo jedno celo po podne proveli na snimanju povećeg televizijskog materijala. Nikada neću zaboraviti dvadesetak propuštenih poziva za vreme mog ispita na fakultetu sutradan, kada je Lokner, perfekcionista po prirodi, samo želeo da se uveri da je posle montaže prilog o njemu onakav kakav se nadao da će biti. Neću pomenuti da je prilog snimljen za emisiju kratkog formata, da je trajao više od tri minuta, da je trebalo da traje najviše minut i da je urednik hteo da me zadavi kad je video da imam skoro sat vremena materijala, kao da sam snimala igrani film.

Na kraju, meni je bilo zanimljivo da srećem različite ljude, a naročito da poznate osobe upoznajem iz drugačijeg ugla.

Moram priznati da sam se ipak iznenadila kada sam pre neko veče videla Loknera koliko skače. Svi na sceni bili su raspoloženi, na čelu sa Žikom, naravno, ali ja sam stekla utisak da je nekako Lokner najviše đuskao i skakao.

Recimo za vreme ‚‚Bam bam bama“ i „Berlina“, iz njegovog ćoška prštala je energija takmičeći se sa svetlosnim efektima koji su uspešno pratili ceo koncert. Eto retkog primera da ipak ovde postoji neko ko radi ono što voli i pritom iskreno uživa u tome, a da nije predsednik države.

Bajaga je standardno uživao. Strogo profesionalan pristup, gitara i nesvakidašnje dubok glas su uostalom ono zbog čega njegovo stvaralaštvo i broji postojanje duže od 35 godina.

Žika Milenković je takođe bio uobičajeno raspoložen.

U pojedinim trenucima imao je inspiraciju za najave pesama i članova benda tako da je sve pomalo ličilo na uvode koje su nekada davno pravili Joca Adamov i Minja Subota u čuvenom ‚‚Muzičkom toboganu“.

Stari hitovi probudili su oduševljenje u publici posle prvih petnaestak minuta. Ako je i postojala bojazan da to neće biti to, pošto smo se okolo, pri razmeni prvih utisaka čuli vrlo dobro a da ne vrištimo jedni drugima direktno u bubne opne, kao nekada na zagušljivim amaterskim svirkama, posle pesme ‚‚Godine prolaze“ već je sve bilo jasno.

Istina, orkestar je bio u senci rokera, što je negde i logično, do trenutka kad je počelo ‚‚Buđenje ranog proleća“. Sopran je oduševio, odmah da kažem.

Glas Nataše Tasić Knežević u svoj onoj buci i gužvi na sceni gde ih je, kako sam čula Bajaginu najavu dan ranije, bilo u jednom trenutku više od osamdeset, dominirao je i prostorom i instrumentima i aranžmanom na vrlo veseo način. Tako je lako otpevala svoj deo uz pravu razdraganost koju nije ni pokušavala da sakrije, što se obično ne očekuje na sceni od poklonika i stvaralaca ozbiljne muzike, kako sam klasiku zvala kada sam bila mala. Iako pripada drugom muzičkom pravcu, na osnovu onoga što sam videla, osvojila je sve svojom spontanošću i stvorena je za ovakve nastupe!

Uz orkestar ‚‚Beogradski solisti“ predvođenim Vojkanom Borisavljevićem, kao što je i najavljeno, nastupio je i mešoviti hor ‚‚Lola“ koji je vrhunac pokazao ne samo u pomenutoj pesmi, nego i u čuvenoj ‚‚Što ne može niko“. Bilo je uživanje čuti hor u takvoj kombinaciji, iako se, ruku na srce, pored raspoloženih ‚‚instruktora“ i Nataše, slabo čuo. Ili je u pitanju bilo ono ozvučenje s početka koncerta, nepodešeni regleri ili sam ja umislila da hor treba da bude glasniji.

Sve u svemu, pozitivna energija se sa scene više od dva i po sata slivala na publiku i stvarala odličnu atmosferu.

Ne kažem savršenu, nego stvarno finu. Korektno urađen posao, uz dva bisa, iako su izostali hitovi kao što su ‚‚220 u voltima“, ‚‚Šarene lilule“ i onaj ‚‚Svemir“ pomenut na početku teksta koji ipak nisu mogli da se uklope u simboličnu koncepciju od 35 pesama koliko je koncert planirano sadržao. Jedan od onih provoda kad ne primetiš da je prošlo toliko vremena i kad želiš još.

To ‚‚još“ nadam se da će se ponoviti. Staž ‚‚Bajage i instruktora“ zaslužuje svako poštovanje, posebno ako se imaju u vidu prilike i promene na ovim prostorima. Možda ovaj koncert i proslavu toliko godina rada ipak najbolje opisuju sami stihovi pesme pri čijim su prvim taktovima poskakali svi sa svojih sedišta pune svečane sale centra ‚‚Sava“ i nisu seli do kraja svirke:

‚‚Godine prolaze – mi stojimo…“.

Bajaga prolaznosti, godina i stajanja provereno ne treba da se plaši.

A ja sam mu zahvalna ne samo na jednom lepom izlasku koji mi je dobro došao u pravom trenutku i ljubaznosti na koju sam nailazila pri svakom našem razgovoru, nego i na tome što sam nekada davno, baš zahvaljujući njemu, u školi dobila jednu bitnu peticu…