Dezinfekcija (od) ludila

Ne znam kako vi, ali otkad smo zatvoreni, pravo da vam kažem, ja nikad više obaveza.

Ne sta-jem!

Posla oko dece nikad više, ne znam šta je ovo. Ujutru kad ustanu daj doručak, proveri da li su oprale zube, da li je srednja sredila krevet, da li su jele, koliko su jele, te rešavaj zadatke za predškolski program, te zabavi bebu da ne smeta dok rešavate zadatke, te u svemu tome budite tihe jer je tata na poslu, iako je tu, pa objasni deci da tata nije tu iako je tu, pa taman da se okreneš, aj sad uspavaj dete iako je tek ustalo, pa spremaj ručak, pa i užinu, pa ne zaboravi konferenciju u 15h, odlično pitanje, aha, ovaj kao da sam mu ja rekla šta da pita, pa peri sto i dezinfikuj pre ručka, pa sredi sto posle ručka, pa peri dete koje se probudilo ukakano, pa nahrani to isto dete, pa juri ono starije da završi zadatke, nema ne može, sutra dolaze novi, očas posla se nagomila, kao onaj sneg pre neki dan, pa im nađi zanimaciju za po podne, pa im oljušti neko voće, pa napravi limunadu jer moraju da se unose vitamini, pa spremi večeru, pa kupaj decu i spremaj ih za spavanje, pa se iznerviraj što neće da spavaju pre 22h jer nemaju nikakve aktivnosti napolju…

O korono, dokle više? Smorila si i Boga i narod.

Žale se žene, čujem. Kažu, dosta im je i virusa i zatvorenosti i obaveza oko dece i škole i nervoze zbog muža koji mrtav-ladan prolazi kroz sve kao da niste u istoj sobi. Kući. Gradu. Zemlji. Planeti… Prosto se taj čudan soj ljudi zvani muškarci čudi zašto toliko brinete i ne može da prestane da se pita otkud sva ta vaša pitanja koja sebi naglas postavljate a koja potiču od cele situacije u koju smo zapali.

Nekad mi dođe da iskočim iz kože i da pitam da li bi svet došao dovde da je taj neko jeo neku normalnu životinju umesto živog slepog miša. E, majstore, stvarno si nas uvalio u duboko s…

Pa posle se ti pitaj kad ti Kinezi savetuju da ne ljuštiš koru jabuke. Kao, ne zadržava se virus na voću i povrću. A na staklu i kartonu može da džudži i više dana. Aha, važi. Neka, hvala.

Naročito u ovakvim okolnostima, kad je napolju većina toga kontaminirana. Odavno je ljuštim, ne moram kroz nju da unosim vitamine i minerale, ima i drugog voća. I povrća. I sve ih perem, ljuštim i termički obrađujem.

Da ne pričam koliko traje priprema da nešto pojedem. Ne da nahranim decu, tek je to komplikovano, nego običan redovan obrok koji bi trebalo da prođe bez mnogo razmišljanja i muke. To je kao specijalna operacija pronalaska nečeg što će biti sledeća Nobelova nagrada. Toliko mu važnosti i energije pridajem. I to svakog dana više puta.

Prvo operem ruke. Onda izvadim tanjir i već razmišljam da li opet da perem ruke pošto sam pipnula ručku kuhinjskog elementa u kojem stoji tanjir. Gledam željno onaj komad proje, gleda i on mene. Protiv sebe ne mogu. Odlazim u kupatilo drugi put. Vraćam se, pomeram providnu foliju preko činije i drigom rukom, pošto sam već pipnula foliju, uzimam parče proje i stavljam ga na tanjir. Onom kontaminiranom rukom dohvatam jogurt iz frižidera i sipam u šoljicu koju sam uhvatila drugom rukom i pre toga je zaprljala jer sam otvarala drugi kuhinjski element. Odlazim do kupatila ponovo. Vraćam se i shvatam da želim još nešto iz frižidera, malo kajmaka, industrijski upakovanog. Eto nove prilike za pranje ruku. I taman kad se primaknem trpezarijskom stolu, sad već tresući se od gladi, posle polučasovne pripreme, presretne me neko dete, skoči na mene u prolazu, branim se rukama koje posle toga, pogađate, moram opet da operem. I posle, otkud suve ruke. Otud, ubiše boga u nama pretnjama da se virus zadržava ovoliko na ovim površinama a onoliko na onim. Sad su nam sve površine potencijalna opasnost. Još da izmisle da su suve ruke novi simptom, eto popunjenog Sajma u roku od tri sata.

Nema više detetu neka hrana da padne na pod, slučajno nego kako, pa malo duneš, pa dete nastavi da jede kao da se ništa nije desilo. Nema toga. Nema ni duvanja. Ni kad je vrelo.

Sad je bolje da pustiš dete da se opeče negoli da pirneš u kašiku. Sad je zdravije da se jede escajgom čak i jabuka. Naravno, pre toga oprana prirodnim sredstvima, alkoholnim sirćetom ili sodom bikarbonom, ili sa oba zajedno. I obavezno oljuštena. Pustite vi ‚‚našu braću“. Pustite vi Kineze. 

Za sve to vreme jača polovina… o tome koliko je stvarno ‚‚jača” ćemo jednog dana, kad sve ovo prođe… ili drema jer organizam mora da se odmara, pa se za taj odmor priprema kao muflon u teranju, ili bode preko telefona one klipove i šegačenja koja nikad više otkad je sve ovo počelo, ili umišlja da pomaže u domaćinstvu. E, tu nastaje pravi problem. Kad neko nevičan uzme u ruke da radi nešto što radi tri puta godišnje.

Ovaj moj rešio da oriba kupatilo. Do’vatio neko sredstvo koje je tog dana kupio i…krenuo. Hlorisan bazen je miomiris naspram onog što se tada širilo našom kućom. Kao generalna proba kako bojni otrov deluje na naše ukućane. Nije to samo štipalo nos, to je ulazilo u nozdrve, teralo na kašalj i plač istovremeno. Osetih se kao nekad davno kad su nam u gimnaziju ubacili suzavac pa sam sa najudaljenijeg mesta i drugog sprata dotrčala u roku od nekoliko sekundi do izlaza gušeći se dok su mi suze kapale same od sebe. Sećam se da su nam kroz prozore bacali torbe oni malobrojni što su ostali unutra pa čekali vatrogasce da ih spuste kroz prozore. Pomislih da li da zovem vatrogasce i ovog puta. Koliko sam ih puta kontaktirala do sada, imaju sigurno memorisan moj broj. Katarina poče da kašlje, ja dobih nadražaj, stisnu me nešto u dušniku, nit znam gde ću ni šta ću. Provirih u kupatilo da vidim da se nije čovek nije onesvestio, možda bespomoćan leži na pločicama, ko zna…

Već počeh da prebiram po glavi, šta su ono rekli, svi brojevi su za virus, koji li je ostao za sve ostale slučajeve. Nemoguće da jedna zemlja kao što je naša sa brojem bolesnika gušćim od broja stanovnika nije ostavila nijednu mogućnost za nešto drugo.

Vidim, on stoji iznad kade pogleda čvrsto uprtog u tuš i trlja li trlja, i tuš i česmu. I još pevuši usput. Pomislih prvo, ovaj puk’o. Gde ću sad njega da smestim, žalosna mu majka. Trgnu se čovek na moje upadanje u zonu čišćenja i reče da je sredstvo protiv kamenca odlično. Odlično, nego šta nego je odlično kad si nas sve dekontaminirao usput, izdaleka, na više od, ne dva, nego dvadeset dva metra udaljenosti. Toliko je odlično, da sad ni komšije ne moraju da ribaju njihova kupatila. Čuj komšije, ne moraju ni iz ‚‚Šajna“ da dolaze iako ni ne dolaze više. Cela zgrada oseća posledice ‚‚tvog” sredstva protiv kamenca.

Na sreću, imamo prirodnu ventilaciju u kupatilu. Međutim, nije ni ona pomogla, sve dok obožavalac sredstva protiv kamenca nije preneo filter vazduha direktno u kupatilo i ostavio ga tamo zatvorenog na pola sata.

Toliko o sindromu koji su mnogi naprasno dobili sa prodorom virusa u našu zemlju. Sa raznih strana čujem da mnogi imaju iskustvo kao ja. Svi se kolektivno plašimo da, ako nas ne dohvati korona, da ćemo se u najmanju ruku sami potrovati raznim sredstvima za dezinfekciju čije korišćenje u tolikoj meri naša skorija istorija ne pamti.

A deca? Deca ko deca. Kad ne znaju šta im se dešava, lako se prilagođavaju. Problem nastaje kad počnu da postavljaju pitanja. Za sada, ove moje malene lagano pregrme dan uz muziku, crtaće i predškolske obaveze… Čekaj bre. Pa nismo završile slovo S.

Slovo S.

S kao…

S kao…

Ne mogu da se setim ničega osim onoga što detaljno i verno opisuje ovo u čemu smo svi danas kolektivno. I plivamo, ronimo, tonemo, snalazimo se kako ko ume i stigne.

A ono što je najgore, ne znam koje sredstvo za dezinfekciju tu uopšte može da pomogne.