Nešto veće

Nije duvao vetar. Bilo je začuđujuće toplo, s obzirom da je ujutru padala kiša. I to onako neumorno, uporno, sluh da ti zagluši, da te ubaci u očaj, šta god radio i planirao. Ne, nije padala više. Stala je. Odjednom. Kao njegovo sutra. Jednostavno je nestala.

Gegali smo se, isprva ćutke, potom dobacujući jedni drugima nebitne pošalice, kao da smo samo pokušavali da održimo korak, da ne izgubimo snagu. Polako smo hodali, prošavši pored šačice ljudi koja je ispraćala nekoga svog zauvek. U nebo prošarano oblacima nejasnih oblika vinuo se dubok muški glas, odjekujući naokolo kao da smo usred netaknute prirode. Nekoliko čavki spustilo se na kamen. Micale su glavu napred nazad kao da pogledom traže slabu tačku, polaznu liniju ka kojoj će nemilosrdno da se ustreme, da nasumično pokidaju ono što ljudi ostave.

Cveće. Ili sveće? Ili nešto veće?

Hodali smo kao da nas je nešto vuklo, kao da se plašilo da ne stanemo, da se ne izgubimo. Da ne izgubimo ono što osećamo. Zaborav čini čuda. I tera ljude na svakave pogubne stvari.

Hodali smo pokušavajući da pratimo jedni druge. Isprva ne gledajući se, potom, kad smo malo odmakli od kapije, tražeći se pogledom, hvatali smo korak, kao da tako bežimo od priče, od onoga kuda bi ona mogla da nas odvede.

Sustizali smo jedni druge, ćutke, iz poštovanja prema mestu gde se nalazimo. Kao da smo znali da ništa drugo ne možemo više osim da poštujemo, da čuvamo, da brinemo o urednosti komada kamena koji obležava čoveka kad ode.

Nosili smo cveće. I sveće. I nešto veće. Mnogo veće.

Postrojili smo se kao vojnici, discliplinovano i pognutih glava… Okružili smo ga sa svih strana pokazujući da tako ne može da nam pobegne nikad. Da smo se mi pitali, ne bismo ga pustili. Nikad.

Čvrstih misli i stegnutih srca nismo smeli da gledamo jedni drugima u lice. Postoji trenutak kada ne smemo da pokažemo slabost samo da bi narednim generacijama dali nadu da nada postoji. Izbegavanje pogleda nadoknadili smo rečima. Sećanje i jeste jedina sigurnost koja ostaje iza. Iza svega.

Poređali smo cveće. Zapalili smo sveće. Nismo mogli ništa veće.

Rukama smo dirali kamen, usne smo približili kao da ga ljubimo, kao da ga na taj način pozdravljamo, kao da mu tako dajemo do znanja da smo tu, da i dalje brinemo o njemu. Stari glupi običaj… Ali, bilo da je glup ili ne, moram da priznam jedno… Pomaže. Stvarno pomaže. Makar na tren postavi stvari tako da osetim ravnotežu. Kao da nema opasnosti. Kao da nismo tu. Kao da se nije desilo nama. Kao da nije stvarno. Kao da će nas sačekati kad se vratimo kući. I da će se naš život nastaviti. Bez prekida. I bez tačke. Kao da je to nešto što vreme ne može uništiti.

Uredili smo prostor oko kamena i pričali o njemu, sećajući se nekih reči i postupaka, kao da nikad nisu prošli. Smejali smo se… Iako je mnogima glas treperio. Ili je to bilo samo zbog odjeka koji se čuo iz parka sa druge strane ulice. Sunce je počelo da peče, odbijajući se o tužnu ploču poslavši nam znak da je vreme da krenemo. Da ne smemo da se kolebamo. Da je to samo trenutak… Iako traje.

Koračali smo nevoljno, bodreći pokretima jedni druge, pokušavajući da produžimo nešto što ne može da se produži. Prošli smo u tišini ono mesto gde je bila grupa ljudi. Svi su bili u crnom. Gledali su nas kao da traže pogled podrške, kao da očekuju da će u našim očima pronaći olakšanje. Nisu svesni da na tom mestu nečeg takvog nema. Da je to mesto na kome sve prestaje. U trenutku.

Ostavili smo cveće. I sveće. I nešto veće. Nešto mnogo veće.

Nešto što od nas pobeći nikad neće.

 

22. 4. 2012. – 22. 4. 2020.