Karpov ili Kasparov, a sigurno Fišer

Katarina nam je bila četvrta na šahovskom turniru. Miloš je ponosan što je redom pobedio sve sedmogodišnjake. Ali, nismo tako počeli. Nismo to hteli. Nismo namerno. Biće da su nas mangupi naterali. Oni u vidu drugih roditelja koji su pomagali deci na prvom turniru. Jer, na prvom turniru pustili smo Katarinu da se bori sama. Prvo se uključila kasno, nismo primetili da internet ne radi, pa se uključila na samom kraju prve partije, tako da nije imala vremena da se upusti u borbu. Drugu partiju je petljala nešto sama. Ja sam mogla samo da je gledam, jer rekoh jednom pre, kad sam bila mala, moj deda je uzaludno pokušavao da me nauči da igram šah. Zanimljivije mi je bilo da pokokam celo kraljevstvo topovima i da gledam kralja i kraljicu jedne zemlje kako otimaju tron drugoj. To je bio moj doživljaj šaha. I ostao. Kod treće partije već beše kasno da se bilo šta preduzima, ali nju ionako Katarina nekako dobi. Sreća ili znanje, nemam pojma. Kao što rekoh, pravila šaha ne znam. Katarina zna pravila, zna određene poteze, ne trpi poraz. Barem smo mi tako mislili. Ipak, na turniru desilo se nešto što nismo očekivali. Nije to turnir kao nekada, kad se poređaju deca po klupama pa na pravoj drvenoj šahovskoj tabli počnu da pokazuju znanje i umeće. Ne, ovo je onlajn turnir. Prilagođen vremenu u kom živimo.

Za taj prvi turnir bili smo potpuno spremni, čak sam Katarini dobrovoljno dala čokoladicu, da naoštri um šećerom, ulogovali smo se nekoliko minuta ranije i sačekali ostale da se prijave. Šta, vi kao nikad niste kretali na neki ispit sa čokoladicom da se pripremite, ne samo zbog stresa, nego i zbog koncentracije? Važi što niste.

Otkuca sat šesnaest sati, ništa se ne dešava na kontrolnoj tabli. Ni na kontrolnoj, ni na šahovskoj. Sačekasmo još malo. I dalje ništa. Posle dobrih deset minuta, naš kućni administrator uhvati se kompjutera i imaše šta da vidi. Internet nije bio uključen. Iznervirah se, ali bi kasno. Katarina skoro da je istrošila svojih deset minuta ukupno po partiji za razmišljanje. Izgubi prvu, ni kriva ni dužna. Prihvati taj poraz bez trunke ljutnje. Ja u šoku.

Očekivala sam da će bar jednom da se baci, reda radi. Izostade i bacanje i bes. Ne prepoznavši svoje dete, čvrsto reših da će da uči taj šah dokle god se ja budem pitala. Utiče pozitivno, nema greške. Svaka čast onome ko je uspeo da od Katarine koja mlati rukama i nogama kad gubi, ko Tasmanijski đavo, napravi razumnu Katarinu koja mirno nastavlja dalje, svesna poraza. Drugu partiju je takođe izgubila, treću dobila, završila na šesnaestom mestu od njih devetnaest. Pa šta? Ona još nema ni sedam.

Posle turnira Miloš i ja se uopšte nismo posvađali. Uopšte mu nisam prebacivala to što prstom nije mrdnuo dok su drugi roditelji pomagali. Šta –  kako znam? Znam. Ja sam mama, ja sve znam. Posle kad je pogledao partije i poteze, naš kućni administrator svečano izjavi da je mama ipak u pravu i da su roditelji igrali umesto dece. Baš lepo! Ne treba da budeš genije, da sabereš dva i dva.

Iako na kraju sklopismo sporazum kao političari kad se svađaju, da će Karpov pomoći Katarini sledeći put, kad je došao drugi turnir na red, skoro da ga zaboravismo.

U subotu taman što završismo ručak, bacih slučajno pogled na telefon i ugledah poruku šahovskog trenera. Iz nekog razloga, iako se ne razumem u šah, u komunikaciju sa ljudima se ipak razumem, tako da se, od nas dvoje odraslih u kući, (kad biste upoznali Ivonu, znali biste zašto je ne svrstavam u odrasle iako ima dvadeset dve godine) između onog ko zna da igra šah i one koje ga ne zna, odlučismo ipak za ovu drugu. Pripadoše meni ta čast i taj teret da održavam kontakt sa trenerima, učiteljima, profesorima i ostalim predavačima vanškolskih aktivnosti, samo zato što, kako ono reče – ti ćeš to lakše, brže, ajde znaš zašto, zašto ne bi!

– ??!

Evo, ne znam, ali očigledno da to nije ni bitno.

Stiže poruka da ne zaboravimo da imamo turnir u subotu u šesnaest nula nula. Pardon, da Katarina ima turnir. Pogledah na sat – petnaest i pedeset osam. Uvek mi se ta osmica namesti kad ne mora. Uvek. Zgrabih laptop, grozničavo ga uključih, moleći se bogu da je baterija bar puna, da ne moram da tražim sad i punjač. Našla bih ga verovatno nikad, zakopanog u dnu nečijeg ormara. Po Milinoj zamisli. I realizaciji iste. Uh, dobro je, pun je. Počeh da se logujem, šesnaest otkucava. Na spisku Katarina se vodi kao da učestvuje, ali je nema u prvom kolu. Partije počinju. Treneru šaljem poruku, misleći se, čovek je revnosan, nije kao ja, da baci telefon ili da mu deca negde bace telefon pa da ga ne vidi pola dana. Tešim se da je čovek odgovoran i istog trenutka mi stiže potvrde moje misli. Odgovara da je prijavljen neparan broj učesnika i da zato Katarina ne igra prvo kolo.

Počesmo da pratimo partije koje su u toku i Katarina je, naslutih to po njenim zaključcima i reakcijama, mogla da predvidi mnoge poteze. Nešto me toplo oko srca obli. A nije infarkt. Mislim da nije.

Odjednom, pred nama se otvori tabla i drugo kolo poče. Katarina protiv jednog dečaka. Prezirno pogledah Miloša i on se istog trenutka pretvori u Kasparova. Zauze poziciju iza Katarininog ramena i poče da je usmerava. Svaki put pre nego što pomeri figuru, pitao ju je da li razmišlja o sledećem potezu. Ja, kao nemi posmatrač, ne ostadoh nema, umešah se, naravno braneći dete. Kako može da vuče sledeći potez kad ovaj još nije odigrala, čudna mi čuda. Uputi on meni isti onakav pogled i šta ću, ućutah. Valjda Fišer zna šta radi. Zarad detetova dobra. Katarina ćuti, ne progovara, sedi udubljena u ekran.

U sobi se mešaju zvuci sa Miloševog kompjutera i mog telefona. Maša ponovo uči pameti Medu, a Mila sve to prati nasmejanog lica. Bar je odustala od zbacivanja laptopa sa stočića. Shvatila je da bi tu moglo nešto gadno da se dogodi, pa bolje da ne izaziva sudbinu zvanu tata. Katarina vuče miša, približava se monitoru, udaljava, počinje da se vrti. Munem laktom Miloša, on se trgne i kao prorok Ilija ukaže na sledeći potez. Katarina blista. Vidim joj to po pogledu. Sledeći potez razmatra sa Milošem, pominjući da će ako ode na tu stranu da se desi nešto što ne bi trebalo, a ako ode na drugu, onda time ne dobija ništa. Ja gledam ko tabula raza. Nit rumorim nit žuborim. Glumim podršku. A pojma nemam u šta gledam. Šta sve neću još s ovom decom. Lepo mi je deda govorio. Lepo čovek pokušavao da me nauči. I šta sad? Šta?

Dobi Katarina partiju zahvaljujući konsultacijama. Nije loše. Čekamo sledeću. Opet protiv nekog dečaka. Opet uspešno počela. Opet konsultacije. Fišer na nivou! Opet ono – ako krene tamo može da bude, ne mora da znači. Opet, potez po potez dovede do pobede. Pratila sam i ostale. Sve devojčice pobedile. Prva tri mesta osvojile su devojčice. Katarina četvrta. Od šest devojčica i sedamnaest dečaka, da se zna da dame imaju prednost. I to onu koju su same zaslužile. Ili su im očevi neviđeni kavaljeri, što će biti realnije. I treba da budu. Ili majke? Što ne bi mogle majke? Nije svuda kao kod nas u kući. Negde je majka početak i kraj. Negde nažalost. Negde ne. A negde jeste kao kod nas, da uskače ko kad može, po zasluzi, sklonostima i kako mu vreme dopusti.

E sad, ko je stvarno pobedio, ko koliko igrao, ko imao pomoć – pitanje je, pitanje na koje, dok je korone i onlajn turnira, odgovor dobiti nećemo.

Do tada odoh da odigram jednu ‚‚Ne ljuti se čoveče“ s Milom.