Naučnofantastična priča
Dok smo se približavale najbližem punktu, izdaleka sam mogla da čujem graju dece i vrištanje onih koji nisu primljeni tog dana. Da li će i nama naći nešto? Da li će najnovija verzija uličnog skenera namenjenog isključivo za dečje parkove, snimiti nešto zbog čega moja deca tog dana neće biti primljena u društvo? Tri metra metalne ograde i dronovi iznad naših glava odavno su zaklonili pogled ka granama drveća koje se još uvek drži, osuđeno na propast i svedočenje jednom nemilom vremenu koje se uvuklo među nas još 2020. Zbog kacige na glavi naginjala sam na levu stranu. Na to sam se nekako i navikla. Rukavice, međutim, nikad nisam prihvatila do kraja. U početku one hirurške od kojih se šaka znojila bilo leto ili zima, nekako sam i mogla da podnesem, sve dok nam nisu uveli ove moderne, naučno ispitane da ne propuštaju ni najmanje čestice, debele kao skijaške, tvrde kao da su od olova. Od trenutka kad su vangranični stanovnici najavili dolazak, ljudi su prodavali svoje stanove kako bi kupili svu opremu potrebnu za život. Sve ovo što sada imam na sebi, od kacige preko rukavice do čizama i astronautskog odela, kupljeno je za velike pare, onda kad se naša vlada odlučila da prizna da jeste otkrila blago cara Radovana i da je ono dovoljno da se svakom stanovniku naše zemlje obezbedi oprema neophodna za budućnost i suživot sa mikroorganizmima koji su 2020. na poseban način najavili osvajanje naše planete, sakrivši se naizgled u supi od slepog miša u jednom kineskom gradu. Istom onom odakle je kasnije došla ova oprema na meni. Bio je to samo početak prevlasti mikroorganizma koji je u crno zavio mnoge porodice. Prihvativši ime korona ili kovid, podmuklo i perfidno, prvi glasnik kog su poslali da ispita sve nedostatke i mane stanovnika Zemlje, dojavio je svojima lako da mogu da navale, da nema čega da se plaše. Uvukli su se neometano među nas i komad po komad, uzeli pod svoje sve ono što njima odgovara.
Izmerili su nam temperaturu na 50 metara pre ulaza. Svima je u redu. Čudim se kako je u redu kad se u ovom svemirskom skafanderu kuvam više nego nekad leti na 35 stepeni na beogradskom asfaltu. Ćutim, trpim, bar ga imam. Kad se samo setim onih jadničaka što su lansirani u stratosferu jer nisu uspeli da dođu do odgovarajućih primeraka. Bilo je među njima i onih kojima veličina nije odgovarala. Uglavnom, onih kojima je bio mali. Vlada je tako odlučila. Vlada ih je poslala s izgovorom da je njihova žrtva velika stvar za čovečanstvo i prosperitet naše zemlje i da samo tako, samo lansiranjem naših građana u apsolutno crnilo, možemo pokazati i dokazati drugima da smo spremni da stanemo uz rame drugima. Još jednom smo naučili da je najbitnije da se dokazujemo drugima, da time što sami sebe šaljemo u nepovrat cenimo apsurd i uzdižemo nepoštovanje ljudskih prava u nebesa, ista ona koja su nam sada postala dostupna, samo ako bismo se usudili da promolimo napolju nos bez opreme. Doslovce. Neću zaboraviti kako su mučenog komšiju preko puta šinteri strpali u kontejner kad je časkom otvorio vrata francuskog balkona da udahne vazduh, samo zato što su ženi zagorele krofne i što nije moglo da se diše od zagorelih čestica u vazduhu. Iste sekunde kad je stavio ruku da otvori vrata, ukazala mu se prilika u crnom koja ga je zaskočila i prevrnula na stomak. Nekad šinter, danas nindža-stratosferac. Napredovao! Stručno obučen da prepozna kad se neko drzne da neplanirano mrdne iz kuće. Skače, bori se, obrće, prevrće, lansira, sve po potrebi. Predsednik je dva dana ranije preko sredstava javnog informisanja najavio forimiranje nove državne službe u koju se primaju samo najverniji poštovaoci rada visokih državnih funkcionera. Oni koji će paziti da slučajno nekome ne padne na pamet da ih opsuje ili im kaže neku ružnu reč. I njima i članovima njihovih porodica. Sve po zakonu. Sakupili su ih relativno brzo. Onoliko koliko je potrebno svakom prosečnom stanovniku naše države da se preračuna i razmisli da li hoće u stratosferu ili da ostane tu gde je. Znači, dva do tri dana. Ponudili su im topli obrok u vidu sendviča po kojima su nadaleko bili poznati, platu s vremena na vreme, socijalno osiguranje u vidu sigurnosti da neće biti lansirani i sami i bonus od nekoliko hiljada dinara jednom do dva puta godišnje što je najviše zavisilo od spoljnih okolnosti i od dobrog vladanja. Sve sami nekadašnji olimpijci, vrhunski sportisti. Ušli su u posao i dali nerešive zadatke vangraničnim stanovnicima. Prepoznaju mogućnost da se neko izloži opasnosti u trenutku sekunde. Brže nego što kovid napadne zdrav organizam. Problem je jedino u tome što se više ne zna ko je kome prijatelj, ko za čije zdravlje radi. Nindže-stratosferci nemaju lak posao. Za kovid ne znam, ko je njemu dao posao i uopšte kad? Neki su govorili da je sve počelo u decembru 2019. Neki u januaru 2020. Kod nas je došao u martu 2020. Zvanično. Nezvanično, svi smo bili bolesni u januaru i februaru kao nikad pre toga. Onda smo se uplašili, zatvorili, otuđili. Neki su buntovnički nastavili da se ponašaju kao da se ništa ne dešava. Drugi su odmah prihvatili opremu. Neki su okrivili za sve najbogatije ljude na svetu. Neki su počeli da raspredaju o teorijama zavere. Radio jedno, drugo ili treće, niko nije ostao normalan.
Mnogi su ostali bez članova porodice jer ih je kovid pokosio, mnogi su sami poželeli da odu. I otišli. Ne računajući komšiju sa zagorelim krofnama. On nije otišao zvanično. On se samo preselio. U strastosferu. Sa gomilom koji su se izložili virusu neplanirano baš kao i on. Oni koji su otišli na bolje mesto, prvi su koji nisu prihvatili novi način života. Ko može da tvrdi da su ispali pametniji?
Da smo znali da će kovid biti samo uvod u život bez dodira, koliko nas bi to isto uradilo?
Ili ipak ne bi?
Onog trenutka kad su mi dali astronautski kostim a nije bio maskenbal, oprostila sam se od proslava dečjih rođendana kakve sam pamtila. Pošto je kovid došao, i dalje sam kao mnogi priželjkivala da ode, da će nam se život na kakav smo navikli vratiti. I da će doći vreme kad ćemo smeti da se dodirnemo bez pitanja. Kao pre. Umesto toga, ušavši u zaštitnu opremu, izašli smo zauvek iz prisnosti i pozdravili se sa udaljenošću, i fizičkom i misaonom.
Koliko još?
Teturam se kroz park dok se deca raduju i trče. Svako dete ima 45 minuta dnevno pravo na igru u parku. Ako ispunjava uslove. Ako nema temperaturu, ako se nije nakašljalo danima, ako nije dolazilo u kontakt sa zaraženima. Zaraženi sada postaju deo njihovog tima, vangraničnih. Zato se na ulazu u park vrši ispitivanje. Ultrazeleni zraci prolaze kroz skafander i otkrivaju svaku moguću sumnju da nešto nije u redu. Ako nije, deca se odvajaju brzinom svetlosti u letelice koje ih odvode do prvog bolničkog punkta na ispitivanje. Tamo se vrše analize, dodeljuje terapija i prepisuje period mirovanja koji podrazumeva da nijedan član porodice ne sme da izađe iz kuće.
A u kući? Ne, u kućama ne nosimo opremu. Jedino mesto gde smo slobodni. Samo mi, porodice. Najbliži članovi, ukućani. Tu niko ne sme da nas dirne. Ni kovid. Ni ninžde-stratosferci. Ni vlada. Ni predsednik.
Samo nas posmatraju spolja. Kunu se da nisu postavljene kamere unutra, da iznad našeg neba nisu pušteni sateliti i dronovi koji prate naše pokrete. Kunu se.
Otkad su uvezli majmune, od čega je, prema predsednikovoj izjavi na jednoj važnoj konferenciji za novinare, 60 odsto od ukupnog broja majmuna poklonjeno zbog izuzetno dobrih dugoročnih odnosa između naše zemlje i bratske Kine, na granama se često mogu videti oni slobodni koji se tek pripremaju za državnu službu. Skakuću, malo sikću i obrću očima kao nekad šalterske službenice kad se napravi gužva. Posmatraju nas zlokobno i više puta se desilo da nas gađaju izmetom. Baš kao nekad oni naši u zoološkom vrtu. Kažu da ih tako uče da vežbaju. Bace govno, pa ko odreaguje – ide na ispitivanje. Ko ne odreaguje, može da živi slobodno i gleda svoja posla bez ikakvih posledica. Zašto bi za gledanje svog posla pa bili kažnjeni? Priča se da za one koji se brecnu sledi opomena i ako se ponovi – lobotomija. Ruski obaveštajci i njihovi majmuni su zaduženi za taj deo treninga. Oni obučeni već imaju plaćeni posao, a najistreniraniji i najposlušniji od njih i visoke položaje. Naravno da to podrazumeva i najviše plate. I vile na poklon. Sa bazenima. Za majmune sve!
Gledam na sat, već je prošlo pola sata. Ako neko dete nedajbože neće kući, zabeleže ga za sledeći put da ga ne puste, snime mu zenicu. Iako je poredak izmenjen, iako sada samo deca imaju pravo glasa, ovo je jedina zadržana metoda odavno zastarelog načina pedagogije. U isti čas ga i zaslepe posle čega roditelji samo mogu da ga nose kući. Takozvana tehnika zaslepljivanja koju odavno primenjuju u osposobljavanju podobnih novinara i voditelja sa televizija nacionalnih frekvencija. Naravno uz tehniku zagušivanja. Pre nego što ih postave pred kamere, oduzmu im čulo vida i sluha i demonstriraju moć kroz paralizu čula. Ima onih koji napreduju posle samo dva, tri takva treninga. Ima onih koji padnu na prvom pokušaju. Na svu sreću ni prvi ni drugi se posle ne sećaju ničega. Napredni potom prolaze dodatnu obuku zaglupljivanja koja se radi na poseban način, praćenjem sednica skupština i konferencija kriznog štaba. Samo onda kad neko napreduje toliko da napuni staž od nekoliko desetina posećenih pomenutih događaja, može da stane uz rame majmunima na ulazu u park. Ili na drugim bitnim položajima.
Što se dece tiče, nasilni odlazak kući može da se ostvari i uz pomoć majmuna sa grana. Za razliku od onih na položajima, ovi majmuni su dodatno isfrustrirani svojim niskim funkcijama, tako da vrlo lako padaju u vatru i koriste svaku prilliku za pokazivanje ličnog nezadovoljstva. Oni će svoja govna bacati po svima, ne birajući žrtvu. Srećom, svi smo zaštićeni u skafanderima. Stvarno se lako peru. Kad se skinu, smanje se kao da ih je neko izduvao. Moć nauke. Čizme su za jednu upotrebu. Bacaju se čim se malo uprljaju. Nove mogu da se nađu ispred svake prodavnice, besplatne su samo zato što ih prave u Pirotu. Pod rukovodstvom odabranih kineskih naučnika, naravno.
Još 5 minuta. Gledam Pumpićku, u ćošku pored ograde domunđava se sa drugaricom iz škole. Dogovaraju se da se večeras gledaju preko kućnog bima posle obaveznih objava vangraničnih i vladajućih, koje su nam uveli mesec dana pošto su se otkrili i pošto smo shvatili da su među nama već duže vreme tako što su preuzeli naše oblike i čula, sva osim čula mirisa jer neopisivo zaudaraju na isti onaj izmet kojima nas majmuni svakodnevno bombarduju. Upravo zato je jedan od simptoma korone i bio nedostatak čula mirisa. U dogovoru sa vladajućima oduzimali su zaraženima čulo mirisa, kako ih ovi ne bi namirisali i samim tim prepoznali i razotkrili. Ukoliko bi se to ipak desilo, sistemom obrnute evolucije pretvarali su ih ili u majmune ili u vangranične činovnike.
Činovnicima je posao da pružaju najglasniju podršku plemenitim odlukama vangraničnih vladara aplauzima i tupavim osmesima. Majmunima je pak, davano sve, od najjednostavnijih do najsloženijih projekata kakav je bio distribucija takozvanih vakcina. Čim su se pojavile na tržištu, iz naroda su potekle teorije vezivane za poreklo same vakcine. Istina je bila ta da su ruske imale čipove sa ugrađenim tajmerima koji su merili stepen izdržljivosti tokom dugogodišnjeg maltretiranja, nemačke su ubacivale u telo podozrivost prema svima, a američke su bile pune steroida od čega su mišići rasli kao baloni sve dok ne bi bili toliki da su povlačili vlasnike pravo u stratosferu. Postojale su i one koje su navodno sadržale u sebi RNK što je u prevodu značilo da izazivaju rezistentnost na korenu, čime su u startu bile protivotrov ruskom tipu.
Gledam sad u Darju. Trči i s vremena na vreme poleti, pošto dečja odela imaju mogućnost letenja, naravno samo do postavljene mreže na visini od 10 metara, nakon čega skače nadole i dočekuje se na noge. Moram da je naučim pameti pre nego što vangranični primete njene veštine i izaberu je u dečji nindža-stratosferski odred.
Vreme je da krenemo kući. Pumpićka ne pravi problem, sve je već naučila, ali Darji nije dovoljno 45 minuta. Taman kad se sprema da zaplače, do nas dospeva šaka govana namenjena detetu pored, koje već duže od 5 minuta uspešno izbegava majmunske projektile i majmune i njima nadređene pravi majmunima.
Pre nego što ga stignu i uspavaju, uspevam da se iskobeljam vukući Darju koja je razumela šta se dešava i dok me kaciga sad već ozbiljno ljulja, na Darjinim krilima stižemo kući za manje od minut.
Ulazimo kroz terasu gde ostavljamo čizme jer smo već nabavili nove i dok u hodniku skidamo odela, već su proleteli pored i pokupili sve što smo ostavili. Odavno više ništa ne držimo na terasi. Jednom mesečno smemo da popijemo kafu napolju na terasi bez opreme, na vlastitu odgovornost. Tih sat vremena uvek iskoristim tako što stvarno pijem kafu napolju. Pravim se da se ništa ne dešava i čudim se samoj sebi. Vrlo moguće da je meni namenjena ipak bila ruska.
Dok komšije preko puta laju dok se svađaju, biće da su oni primili kinesku, prebiram po glavi odakle da počnem.
Opet dolazi oblak drečavo roze boje i iz njega kreće crna kiša dok trešti neka nerazumljiva muzika koja napada čulo sluha. Zatvaram oči pre nego što iz tog oblaka ne ispadnu agresivne polugole žene i nabildovani polugoli bahati muškarci i posrame poslednji trag pristojnosti koja je ostala od nekadašnjih stanovnika. Kada dođe do ove nove atmosferske nepogode, svi mi koji mislimo da smo ostali normalni, tražimo zaklon. Nekoliko puta me je tako spasio Ivo Andrić. Stavila sam njegovu knjigu na glavu i sačuvala mi je istu. Kvalitet je ono što čuva, nisu bitne korice. Za razliku od sestre druga koja je među prvima prišla novim tokovima i u jednom takvom trenutku elementarne nepogode, stavila na glavu pogrešnu knjigu. Eno je, sada i sama ispada iz roze oblaka. Kaže da je srećna. Samo zato što je kod sebe u nezgodnom trenutku imala samo knjigu jednog omanjeg čoveka koju je dobila na poklon uz kilogram kupljenog praška. Tog maleckog su mnogi zvali trol, a imao je prirodne predispozicije da evoluira u majmuna. Knjigu o gradu koji je pre dolaska tog sitnog čovečuljka bio grad.
Tačno je osam. Čini se da nisu bez razloga izabrali baš ovaj sat sa nesrećnom rimom. Posle svih hvalospeva koji se puštaju preko uličnih razglasa koji su nekada davno najavili dolazak vangraničnih i holograma na svim bitnijim vazdušnim rakrsnicama, dolazi trenutak da se Pumpićka vidi sa drugaricom iz škole. Dok pokušava da se uloguje govornom šifrom na porodični video-bim u centru naše dvorane u kojoj se okupljamo za svaki obrok, pojavljuju se pruge u vazduhu, presecaju sliku koju imamo… Svuda okolo ljudi sa maskama… prekid, ponovo linije…
Vrte se brojevi 2020… ne… 20…21… 2021…ne…opet 2…2…0
Deca se smeju. Otkad su uveli kontrolu na nedeljnoj bazi u vezi sa ispravnim postupanjem u odgajanju dece, stvari su se popravile. Za njih. Ne za decu. Deca su sada zapovednici okruga po kojima je svet podeljen. U dogovoru sa vangraničnim predstavnicima i vladarima zemalja po okruzima, deca su ta koja izdaju naredbe i diktiraju zakone, odredbe i pravila ponašanja.
Svake nedelje odaje se posebna počast kroz šareni vatromet psiholozima, pedagozima i svim stručnjacima koji su učestvovali u višedecenijskoj presiji da se deca oslobode pogrešnih načina vaspitavanja i uticaja roditelja. Uz pomoć kovida i onlajn nastave o kojoj se vodila takođe višedecenijska rasprava, konačno su uspeli da preobrate i najokorelije zastupnike nekadašnjeg vaspitavanja i da pridobiju vangranične na svoju stranu. Moderni tokovi učenja zasijali su punim sjajem te daleke 2050. Jednorozi su jedva čekali da budu preuzeti iz crtanih filmova i kako je koji oživljavao deca su bila sve srećnija… Nov način prevoza za njih je bio jednostavno savršen!
Linije ispisuju ceo prostor… Linije i brojevi… Nizovi… 20…2…00…0…1
Ne znam gde sam stala… Gde sam? Gde da počnem… Gde sam stala… Gde?
Budim se u znoju… Dobro je… Samo san. Opet samo prokleti šugavi san… Košmar. Istinski jezivi košmar. O prošlosti. O tome kako je neki virus osvojio svet 2020. O tome kako su deca zavladala svetom. O tome kako su majmuni svuda oko nas. O tome kako oni koji odlučuju o svemu, o životu – smrde. O tome kako nosimo skafandere i kacige. Smešno, ne bih svoj oklop dala nikome.
Gledam se u ogledalu iznad sebe i glasom pokrećem omiljenu pesmu. Kompjuter mi se smeška i pokreće program jahanja. Kao i svakog dana počinje u devet.
Odjednom, čujem tup zvuk na prozoru. Prilazim mu u fotootpornom trikou sa mekanim dugmićima i tražim mesto pogibije još jednog samoživog stvora koji se zaleteo na moćnijeg. Kovid udara u štit i nestaje u vazduhu. Provlačim slamčicu kroz otvor prozora da udahnem svež vazduh i razmišljam o gluposti koja je vladala u prošlosti da ljudi imaju mogućnost da biraju šta će da uče, čime će da se bave…
Sloboda, kako primitivan naziv za nepoštovanje robova…
Prava, kako pogrdan naziv za prikrivanje istine…
Mir, kako smešna nedostižna reč koja više ne postoji.
Za koji dan će Nova 220021. Konačno će onaj stambeni kredit mojih predaka biti otplaćen. Time ću ih osloboditi okova duhova. Sa srećom ću posuti pepeo ugovora iz svoje letelice po njhovim ostacima. Time će im biti konačno vraćena reč koja više ne postoji.
Šteta, stvarno šteta što nisu mogli da biraju koju će vakcinu uzeti te 2021.
Ta ruska vezana za trpljivost i nije nešto…
Opet, možda bolje nego da su doživotno kevtali ‚‚Av, av i av…”
