Kad se povede reč o odgovornosti, mnogo nas se seti čuvene instrukcije u avionu da u slučaju potrebe roditelji MORAJU prvo sebi da stave masku za kiseonik, pa tek onda deci. Na taj način je odgovornost najjednostavnije opisana. Uvek kada nam bude teško možemo jednostavno da kažemo sebi: ‚‚Dobro je, bar nismo u avionu!“
Read More
– A gde sam mogla da budem ako sam u vrtiću? A? A? Ajde, reci, reci mi to – spremno nastavi svađu oko pola jedanaest te večeri.
– Verovatno u toaletu.
– Meni se nije išlo u toalet.
– Kako znaš da ti se nije išlo?
– Znam, eto znam. Kako ti znaš da se meni nije išlo?
Poražena, pokušah da se iščupam, ali nije išlo.
Read More
U jednom trenutku srce samo što mi ne stade. Mila se sa onom devojčicom uhvati za ruku! Detalj na koji pre nikada ne bih reagovala kao pomahnitali Orlando. Pogledah ženu, u istoj panici kao i ja. Paraliza razuma! Nit da ih rastavljamo, nit da ih pustimo. Nit da je brišem maramicom, devojčica sigurno ne šeta zaražena ulicom. Nit da je ne brišem, otkud znam odakle je, ko je, što ona isto može da pomisli i za nas.
Read More
Zašto pričam o rečima utehe i snalaženju? Zato što sve što nam se dešavalo sa korona virusom i što nam se još uvek dešava, polako se svodi na to da smo na kraju prepušteni sami sebi. Čovek je inteligentno biće koje u svoje ime odlučuje ono što misli da je najbolje za njega. U vremenu kada gubimo drage ljude, kada ne smemo da se grlimo i budemo blizu, kada je svima teško, reči su tu da pomognu. Reči mogu da budu lekovitije od najjačeg leka.
Read More
Nedostaje mi moja najstarija ćerka. Nedostaje mi da je zagrlim onako da je zaboli vilica pa da počne da viče na mene da sam nenormalna zato što joj to radim. I to mi nedostaje. Nedostaje mi da me iznervira što neće da ustane u normalno vreme i što ne zna šta će sa svojim fakultetom. Nedostaje mi da je gledam kako se šminka i da krijem slatkiše od nje, kad je kasno uveče spopadne ludilo za slatkim. Nedostaje mi…
Read More
Oni u podrumu opet kuvaju jaču hranu. Da nismo zatvoreni, organizovali bismo klađenje u jela koja spremaju. Prebranac, kupus ili gulaš, nema greške. Grašak nije sigurno, jer je on još na početku ove propasti nestao. Kad bi oni što su ga iskorenili dali naučnicima recept kako da se iskoreni kovid, bili bismo na konju… A ne obrnuto.
Read More
Cveće na balkonu kod nje ne vidim, znači ne brine ni o čemu, ni o kome. Živi sama, pošto se više puta načudila svom računu za struju provukavši rečenicu da živi sama. Dalje iz razgovora shvatih da joj smene traju dvanaest sati i da jede bareno povrće. Pomislih ono najgore, a izgleda da je to i istina – komšijka je medicinska sestra!!!
Read More
Srce se ispunilo buktanjem neopisive radosti koja je obarala sve pred sobom i u naletima pretila da će da me razori svake sekunde. Razrogačila sam oči od neverice i pomislila na znake koje dobijamo i onda kada ih ne tražimo, kada samo verujemo. Sve se smirilo kada smo shvatili da ona peva pesmu koju u poslednje vreme često slušamo.
Read More
Tužna sam zato što se moj muž kad god ode u nabavku, umesto s kutijom keksa ili s čokoladom, vrati s novom flašom Domestosa. Domestos se sada kupuje kao nekad žvake. Još malo pa će neko da se doseti da uvede kusur u Domestosu. ‚‚Nemamo da vratimo, može jedan Domestos?”
Read More
Počeh da vežbam i kad se ispružih kod druge vežbe naiđoh na kotrljajuće igračke koje su mi milele oko stopala, neprekidno me ometajući. Nastavih dalje. Kod sledeće, rukom dohvatih kolica za lutke koja malopre nisu bila tu. Izgleda da se ili ja nesvesno pomeram nagore i nadole u toku vežbi ili se igračke same od sebe pomeraju. Gledam u onu ženu što pokazuje. I ona leži pored nekog kreveta, ali ne zapinje za taj krevet. Ja evo treći put u dva minuta udaram ramenom u drveni okvir, kao da mi je on kriv što me sve živo boli. Kao da mi nije dosta to što su me ukućani već sredili nekoliko puta.
Read More