Author: admin

Kad je izustila reč koju sam prepoznala, oblila me je sreća koju roditelj oseti kada njegovo dete izgovori prvu reč. Kao da je progovorila prvi put, stegla sam je celim svojim bićem u zagrljaj kojim želim da joj pružim utočište, kojim nastojim da je spasim, kojim pokušavam da odagnam sve loše što preti, kojim hoću da je izbavim i iz kog je nikad neću pustiti.

Kad ljudi čuju moju priču, kažu mi da sam jaka. A ja im samo kažem da čovek ne zna koliko je jak dok se ne nađe u situaciji koja to može da mu pokaže.

Ovo je takva situacija. Ovo je vreme kada moramo da štitimo sebe, da bismo zaštitili druge. Kroz sve ovo sam već jednom prošla. Sada ne zavisi samo od mene. Sada zavisi od svih nas.

Šćućurila se tu nezadovoljnog lica i odlučila da ćutanjem privuče pažnju. Onako kako joj uopšte ne priliči.

Kad je progovorila smrzli smo se. Od dečje otvorenosti, od njene visprenosti, od zrnca jasnoće koja su se nekim čudom pojavila u svoj ovoj maglovitoj i tužnoj sadašnjici.

Nema više detetu neka hrana da padne na pod, slučajno nego kako, pa malo duneš, pa dete nastavi da jede kao da se ništa nije desilo. Nema toga. Nema ni duvanja. Ni kad je vrelo.
Sad je bolje da pustiš dete da se opeče negoli da pirneš u kašiku. Sad je zdravije da se jede escajgom čak i jabuka.

Oko 15 časova, usred bela dana, lepa dana, sunčana u Beogradu, počeh gospodina koji zna šta treba da se radi dok se očekuju bitne vesti, da zapitkujem kad planira da ide u prodavnicu. Ne dobih odgovor. Nije me čuo od zanesenosti umetničkog trenutka dok je lemio, kao što rekoh, to što je već lemio. Prođe vreme, zvučnici svuda po dnevnoj sobi nisu obećavali skoro razrešenje situacije. Pomislih u sebi, pre će ovi da donesu odluku nego što ćemo mi okačiti zvučnike na zid.

Posle šećera odlazim do zamrzivača. Nijednog graška nigde. Ni zrna, ni kese. Ni nalepnice. Isplanirala za sutra za ručak, kad – nećeš ga majci. Zašto nema graška, ne znam. Zato boranije koliko hoćeš. I one mešavine, što mi se deca gade, sve plaze jezike kao da su kod lekara.

Kad je prvi put čula Bajaginu ‚‚Darju“ koja ilustruje film ‚‚Hotel Beograd“, prikovala se za ekran kao da ne postoji nijedna igračka u kući. Sedela je mirno sigurno pola sata i tražila da čuje pesmu ispočetka i ispočetka. Nije treptala, razrogačeno je gledala u spot. Nije se pomerila, pesma joj nije dosadila. Nismo mogli da je prepoznamo.