Odjednom, kao predskazanje, ukaza se svetlost kad sam okrenula broj telefona pet-šopa koji je radio pri zoo-vrtu. Ne rade više tamo. Zatvorili su prodavnicu. Nisam pitala zašto. Muški glas koji se javio, zvučao je dovoljno tužno i bez mojih pitanja. Rekao mi je da pokušam u Borči. U Borči, ok. U Borči??! Wtf!
Read More
Mila je već našla sledeću zanimaciju. Zašto da ne odigra neku partiju jamba, dok mama sredi sve to što je počela.
Skloniće se. Da ne smeta. Uopšte joj nije jasna ta žena. Ide od sobe do sobe kao luda Nasta i sve nešto drobi sebi u bradu. I pominje njeno ime. Uopšte ne razume šta ona hoće od nje. Stalno joj govori da se igra, da nađe nešto da se igra i evo, kad se ona konačno pošteno zaigra, njoj opet nešto nije po volji.
Read More
U našoj porodici ja sam pitbul. Ljut i besan. Opasan kad isuče očnjake kroz koje reži nadaleko. Isučem ih po potrebi. Retko, ali kvalitetno.
Uvek rado prepuštam rešavanje stvari svojoj ‚‚smirenijoj“ polovini, na fin, kulturan i miran način. Tiho, staloženo, da se ne čuje ni u prostoriji pored koje se odvija drama. Ne znači to da ja nisam kulturna pri rešavanju spornih situacija, samo znači da ne volim da se uzrujavam. Zato konflikte rado prepuštam drugima.
Kad ja rešavam stvari, onda se to čuje. Onda svi znaju ko rešava stvari.
Read More
Šta, i sad je isto tako?
Sve zavisi od izdavača kog škola izabere?
Znači, s kim se rukovodstvo škole utali, taj kroji budućnost dece! U toj školi. U drugoj kroji drugi izdavač. I tako dalje. Znači, decu nam uče izdavači, a ne nastavnici. Ok, shvatila.
Read More
Zove me čovek i zove, ne shvata da sam u bitnom poslu i kad ne mogah više da otrpim to dozivanje, dreknuh:
– Aj dođi ti!
On se istog časa stvori u kuhinji. Ja se iznenadih i priupitah ga najnormalnije:
– Što si došao?
On odgovori pogledavši me iznenađeno:
– Pa rekla si mi!
Tu se ja iznenadih i upitah:
– Ko ti rek’o? Ja? Kad sam ti rekla?
Read More
Kad smo pre neki dan moja Katarina i ja krenule put osnovne škole na njeno testiranje, nisam htela da je opterećujem. Danima pre nisam htela da joj bilo šta namećem kao temu za razmišljanje šta će biti na testu. Zato nije ni bilo čudno kad je na prvo pitanje psihologa da li se raduje polasku u školu, potpuno iskreno i bez razmišljanja odgovorila: ‚‚Ne baš!”.
Read More
Kad se dete baca po prodavnicama, jer hoće da mu se kupi nešto za šta vi nemate razumevanja, ko je kriv? Dete ili vi što nemate razumevanja?
Kad ste napolju pa krenete kući, pa dete opet počne da se baca od stresa što mora da ide tamo gde mu vi kažete, gde je dosadno, gde nema tu širinu ni drugare s kojima je svet zanimljiviji, ko je kriv? Dete ili vi što to ne znate?
Kad mu se isključi televizor, jer je gledalo crtaće i počne da se baca, jer ne razume kako je to moglo da gleda crtaće malopre, a sad više ne može, ko je kriv? Dete ili vi što ne shvatate da je malopre nešto moglo pa odjednom nešto ne može?
Stari glupi običaj… Ali, bilo da je glup ili ne, moram da priznam jedno… Pomaže. Stvarno pomaže. Makar na tren postavi stvari tako da osetim ravnotežu. Kao da nema opasnosti. Kao da nismo tu. Kao da se nije desilo nama. Kao da nije stvarno. Kao da će nas sačekati kad se vratimo kući. I da će se naš život nastaviti. Bez prekida. I bez tačke. Kao da je to nešto što vreme ne može uništiti.
Read More