Reč koja ne postoji

Uključilo se svetlo. Neverovatno kako se uključilo u onom trenutku kad su mi prsti skliznuli s torbe i izgubili se u sećanju na davni trenutak… Shvatila sam taj potez neujednačenosti električnih uređaja u našoj kući kao znak. Moja neudobnost u mislima koja trepće u mraku svakog aprila, obojila se nežnošću koju je donelo osećanje bliskosti iskrslo niotkuda u našem neurednom hodniku zatrpanom stvarima, bačenim maskama koje podsećaju na izmene nastale u našem društvu i u slikama na kojima mogu lako da se prepoznaju ostaci jednog vremena…

Sela sam na ivicu stolice i dobro se zamislila. Koliko je potrebno da se čovek izmeni? Koliko mu je potrebno da prihvati ono što mu ne odgovara a što je neminovno? Koliko mu stvarno treba da se suoči sa istinom koja boli?

April. Počeo je april. April ko april, šta tu ima čudno? Hladno je. Nije to, nije ni hladnoća, toplije se obučeš i nastaviš. Sve kao da hoće da nam se osmehne, kad kao da ga sputa neka gvozdena ruka koja ga vrati unazad i kaže mu da još nije vreme.

Sedim i ćutim, a krenula sam napolje. Nisam uključila svetlo. Ono je samo pronašlo put do mene.

Osvetlilo je hodnik i nateralo me da se zamislim.

Žao mi je.

Sažaljenje je prirodna posledica bolnog iskustva. Moje iskustvo je višebolno, iako sam sigurna da kao reč taj pojam ne postoji. Bez obzira na to što kao reč ne postoji, postoji kao osećanje. Osećanje koje je duboko i ne može da se sakrije, poznato i po tome što se javlja niotkuda, odjednom, najčešće onda kad ga čovek uopšte ne očekuje i kad, štaviše, nije spreman da se suoči sa njim. Savlada čoveka svašta, zašto ne bi i jedna obična višebol.

Sedela sam i misli su me opsedale jedna za drugom. I njegov tužan pogled kad odlazi sam, onako malen, držeći hrabro bolničku sestru za ruku. I dok korača glave okrenute ka meni, moje zamagljeno sećanje na njegovu senku koja se polako vuče dok on nestaje iza ugla. I njegov osmeh koji kida sve žice sumnje koje se sramno pomaljaju u izmorenim majčinskim očekivanjima. I rupice na obrazima pored usana musavih od crne čokolade iz palačinki koje se smeju i pozivaju da nastavimo igru. I reči koje me polome i onda kad se tome najmanje nadam i kad mislim da sam jaka i da sam već sve od roditeljstva prošla…

Foto: Pixabay

Reči koje skrckaju to moje veliko samopouzdanje kao šačicu oraha i pošalju ga kao vremešni učitelj neposlušnog đaka na mesto. Reči koje potpuno jasno čujem ponekad u snu, i eto sad i na javi. Reči koje me pogode i do dna pecnu kao zapaljeni živac kad se slučajno udarim. Reči od kojih ne želim da se branim, jer one obeležavaju moju svrhu i moje postojanje. I kad to želim i kad je mnogo teško da skoro ne želim:

– Mama, mama! Vidi ovo!

Dok se penje na tabure koje je stavio na stočić. Ili dok uči da vozi biciklu. Ili…

Reči…

Reči su te koje nas nateraju na svašta.
I na suze.
I na smeh.
I na ono što smo spremni. I na ono što nismo.

Mrzim april. Kako je to čudno da volim sunce a da mrzim onaj mesec kada sunce prvi put u godini može prirodno da zagreje. Ovog aprila sunce nas nije mnogo puta obradovalo. Kao da je i njemu dosta svega, posebno onih što se još prepucavaju oko postojanja onoga što neki neće da prihvate, koliko god da im svakodnevni događaji dokazuju to.

Pogledala sam gore ka svetlu.

Osetila sam da je blizu.

Bude tako ponekad.

Svrati, pozdravi se.

I ode.

Praznina ostaje. Bez obzira na godine. Bez obzira na vreme. Bez obzira na sve.

Praznina i ona… kako sam je ono beše nazvala? A, da – višebol…

Od reči višak i od reči bol.

Reč koja označava postojanje viška boli.

Reč koja opisuje nešto što toliko duboko i daleko može da ide unutar nas, da treba toga da se setimo svaki put kad pomislimo da smo ništavni i mali.

Reč… koja ne postoji. 

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *