Najlakše je mnogima bilo da za nas kažu da je rođen s tim. Valjda se tako teše ili slade. Teše se, jer se nije njima desilo. Slade se, jer je uvek zanimljivo čuti nešto strašno, nešto nesvakidašnje. Ono što je najgore – nije nesvakidašnje. Ali jeste strašno. I ne, nije bio rođen s tim.
Tako je verovatno i Milena rođena s tim.
Read More
Kad se samo setim onih jadničaka što su lansirani u stratosferu jer nisu uspeli da dođu do odgovarajućih primeraka. Bilo je među njima i onih kojima veličina nije odgovarala. Uglavnom, onih kojima je bio mali. Vlada je tako odlučila. Vlada ih je poslala s izgovorom da je njihova žrtva velika stvar za čovečanstvo i prosperitet naše zemlje i da samo tako, samo lansiranjem naših građana u apsolutno crnilo, možemo pokazati i dokazati drugima da smo spremni da stanemo uz rame drugima.
Read More
Za ručak je iskoristila trenutak nepažnje. Znate kako, svi roditelji su im skloni, a Darja tačno zna kad će da naiđe taj trenutak. Neka deca se jednostavno rode sa tim darom. Darja namiriše kad će kod njenih roditelja trenutak nepažnje još izdaleka. Onda navali i iskoristi što više može. To je urođen talenat, to ne može da se nauči.
Read More
Tako je bilo i onog dana kada je Sanja odlučila da napravi iznenađenje i dovede Deda Mraza. Milan nije pridavao veliki značaj njenim rečima. Dešavalo se da su ljudi pričali da će doći, ali to se sada, posle transplantacije, jednostavno nije dešavalo. Kada se začuo interfon, Milan je razrogačio oči od iščekivanja i radoznalosti. Bili smo sami i žurila sam da otvorim vrata. Milan je vozio autić po trpezariji, sedeo je i odgurivao se nogama, znatiželjno bacajući pogled ka ulaznim vratima. Začulo se: ‚‚Ho-ho-ho”.
Read More
Za ovogodišnji doček kupila sam posteljinu sa irvasima. Uvek mi je bilo džuki da vidim te motive sa jelkama, Deda Mrazevima, irvasima, pingvinima, crveno-belim šarama, a ove godine pridružujem se pobornicima džuki stila. Najviše zbog toga što nemam gde. Kuća – kuća. Moja – naša. I pidžame. Svakome drugačija. Da se bar nešto razlikuje od toga što stalno viđamo.
Read More
Hoćemo da dišemo. Bez respiratora.
Hoćemo da se grlimo i ljubimo dok nam usta ne utrnu i dok nas ruke ne zabole.
Hoćemo da pevamo na sav glas u zagrljaju najbližih bez straha da li smo se ispljuvali u bliskom kontaktu.
Hoćemo da pijemo iz iste čaše jer nam nije gadno.
Hoćemo da jedemo iz dečjih tanjira ostatke hrane koju nisu mogla da pojedu bez bojazni da li je neko od njih tog dana došao u kontakt sa nekim sumnjivim.
Hoćemo da sva deca imaju pune tanjire…
Prošle su samo tri godine. Kao da su prošle trideset tri. Deseti u mesecu…
Ojađeni ton s druge strane veze, uzdah i pitanje koje jedva sriče:
– Sine, je li bila?
– Bila – kažem ne očekujući ono što sledi…
Read More
Stiže poruka da ne zaboravimo da imamo turnir u subotu u šesnaest nula nula. Pardon, da Katarina ima turnir. Pogledah na sat – petnaest i pedeset osam. Uvek mi se ta osmica namesti kad ne mora. Uvek.
Read More
Šta sad? Miloš već u jakni, krenuo. Gde će, ne zna. Zubić Vila još nikad nije izneverila. Jeste jednom napravila pauzu, ali tad je stvarno bilo puno porudžbina pa je poslala poklon sa zakašnjenjem. Zašto bi se sad pravila luda kod poslednjeg sekutića?
Dovikujem Milošu kroz hodnik:
Nemoj samo ‚‚Kinder jaje”, ko boga te molim, misliće dete da Zubić Vila radi u prehrambenoj industriji!
Read More
Sledećeg dana Darja se ponovo setila burme kad ju je tata ponovo pomenuo. Uzela ju je u ruke i pokušala da je navuče bebi na nogu. Nije išlo. Burma je bila mala. Zatim je pokušala da je stavi Barbiki na glavu. Na kraju je probala da je okači jednorogu na krilo. Ni to nije moglo. Ova burma u stvari i nije tako korisna, pomisli Darja i u tom trenutku odluči da uradi ono što se radi sa beskorisnim stvarima.
Read More