Hoćemo da dišemo. Bez respiratora.
Hoćemo da se grlimo i ljubimo dok nam usta ne utrnu i dok nas ruke ne zabole.
Hoćemo da pevamo na sav glas u zagrljaju najbližih bez straha da li smo se ispljuvali u bliskom kontaktu.
Hoćemo da pijemo iz iste čaše jer nam nije gadno.
Hoćemo da jedemo iz dečjih tanjira ostatke hrane koju nisu mogla da pojedu bez bojazni da li je neko od njih tog dana došao u kontakt sa nekim sumnjivim.
Hoćemo da sva deca imaju pune tanjire…
Prošle su samo tri godine. Kao da su prošle trideset tri. Deseti u mesecu…
Ojađeni ton s druge strane veze, uzdah i pitanje koje jedva sriče:
– Sine, je li bila?
– Bila – kažem ne očekujući ono što sledi…
Detaljnije
Naša otuđenost jednih od drugih, bezosećajnost, nepoverenje i zaslepljenost sopstvenim problemima dovela je do toga da nikad ne znate ko će vam pokucati na vrata. Ko će prositi, nuditi vam proizvode koji vam ne trebaju, prodavati vam maglu, tražiti dobrovoljni prilog koji možda uopšte nije to… Iz koje će stranke navaliti ko ludi i uznemiravati vas za vreme izbora i kampanja. Videti vaše prezime i zapisati ga pošto ste ih oterali sa kućnog praga jer ne volite politiku…
Da, da, baš to je moglo meni da se desi. Da sam samo imala pločicu sa prezimenom na vratima.
Detaljnije
Jedna figurica mi nedostaje u slagalici. Pokušavam da je nađem. Uzalud. Taman kad sam sklopila skoro potpunu idiličnu scenu, nedostaje nešto…
Detaljnije
Zaključala sam vrata, uživala u samoći kad sam shvatila da nisam sama. Izašla je iz ogledala. Imala je malo lice, bele obraze i ljubičaste oci. Bila je ružna. Ali potrebna.
Detaljnije
Posmatrala ih je sve, ne shvatajući zašto bliski ljudi u određenim situacijama komuniciraju najteže. Nije joj bilo jasno zašto je lakše izjadati se strancu, čak i kada ne znaš da li te sasvim razume.
Detaljnije
Patrijarhat je grozan. G R O Z A N. I što je još gore – traje. Traje i dalje. Iako ovo nije 1920 i neka. Nije ni 1950 i neka. Nije uopšte više 1900 i neka. I vek smo promenile, ali ponašanje i opšte prihvatanje patrijarhalnog sistema nismo uspele.
Detaljnije
Zastao je na raskrsnici na trenutak. Kola su zujala oko njega kao na trkama, autobusi su odvozili masu ljudi, na prelazima su se množile nove grupe lica, sve je bilo uskomešano, užurbano. Kako da prebrodi još jednu izdaju u životu, da li da se miri sa sudbinom i prihvati ili se suprotstavi suprotstavljajući se tako samom sebi, bile su misli koje su ga opsedale. Ruke su mu lutale po džepovima kao da tako pokušavaju da odagnaju nervozu.
Zaustavio se na tren a stajao je tako skoro čitav sat.
Detaljnije
Brzim koracima napuštao je sobu, stan, zgradu. Usput je pokušavao da odgovori na pitanje zašto se opuštamo u smešnim situacijama, ne oslobodivši se nikada skroz, svesni da će sve jednom da se završi. Nije bio tužan. Znao je da to što živimo sa unapred poznatim ishodom nije razlog da ne uživamo, bar ponekad. I konačno je to počeo da prihvata.
Detaljnije
E, da. Volela bih da ovaj moj zna da glumi. Da me pogleda zaljubljeno kao tetreb, pa da trepće i da trči nekad da mi skuva kafu. A ne ono naše ‚‚Aj ti“ , ‚‚Ne mogu ja, aj ti“, ‚‚Bolje ipak ti“ i na kraju ostanemo bez kafe.
Detaljnije