Maraton

Kaže mi moje najstarije dete pre neki dan: „Vi ste baš onako…“.

Pogledam je, da vidim prvo da li je dobro. Persiranje roditeljima nije prisutno na našim prostorima odavno, otkad je patrijarhat iskorenjen ili bar mi mislimo da je tako. Ne bih mogla da se zakunem, ali čini mi se da je još moja baba s ponosom prepričavala kako su oni kao deca persirali svojim babama i dedama. Bilo je to negde tridesetih godina prošlog veka. Otad pa na ovamo, persiranje među krvnim srodnicima je polako i sigurno iščezlo.

2019. godina, novi vek, novi ljudi, novi običaji. I onda dođe moja mezimica, pogleda me i nekako skrušeno promrmlja „Vi ste baš onako…“.

Okrenem se, nema nikoga iza, znači odnosi se na mene jednu. Jedinu. Čime sam zaslužila da mi persira, upitah se znatiželjno. Do plate ima još, pare joj nisam davala. Kolače nisam pravila poslednjih nedelju dana, od onda kad sam na brzinu sprčkala ledene kocke pa svi navalili kao da u životu čokoladni kolač nisu probali, jedva ostalo po komad za svakoga za sutra. Ponekad pomislim da mi treba tajni frižider gde ću da krijem svoje specijalitete. Mislim uglavnom na one čokoladne. Jes, baš će na musaku od povrća tako da navale, baš ih nešto boli uvo.

Šta li je onda u pitanju?

Obrati mi se ona, secnu me pošteno. Onda, pošto nastavi, laknu mi, da bi me naterala da se zamislim nad njenom sledećom rečenicom. Kako – mi, ipak nije persiranje u pitanju, misli se ipak na množinu – mog muža i mene, kako to mi nikad nemamo sportske aktivnosti. Lele, šta pokušava majkino čedo da mi kaže?

Kako mogu, eto na primer, roditelji njenog dečka da trče maraton? Idu sa društvom, bave se sportom, žive zdravo, obilaze razne predele, putuju ljudi… A vi? Mi?

Muk.

Tišina.

Pokušaj razgovora dešava se u kuhinji.

I lonac je za trenutak ućutao. Nije smeo da krčka. Ionako, veli, kad je mogao šporet onako da nastrada, onomad kad su popadale one tegle slučajno posred njega kako li će tek lako jedan običan lonac?

Moja prva reakcija?

Kao što rekoh, bile smo u kuhinji, na moju sreću. A i njenu. Na mojoj teritoriji. Tamo gde se pouzdano zna ko je domaćin, i gde okupatora u ovakvom liku, priznajem, nisam očekivala.

Klimnuh glavom udesno pokazavši na otvor kroz koji se ulazi i izlazi. Ona prevrnu očima. Nekoliko puta, dok se okretala ka pomenutom otvoru.

Šta je – tu je, svoje tlo se mora odbraniti. Verbalno ili mimikom, zavisi od trenutka inspiracije. Pošto sam bila inspirisana mojim prostorom, da ne kažem – ograničena, pošto su mi ruke bile umazane spremanjem ručka, odlučih se za vratnu varijantu, pokret udesno, klimanje i govor očima. Doduše, moje cimanje glavom u stranu je izgledalo više kao da imam napad u stilu pacijenata koji stanuju iza zatvorenih rešetaka. Verovatno i boja lica. U skladu s mojim godinama. Njeno prevrtanje očima beše u sladu s njenim.

Isterah je tako sa moje, čisto MOJE teritorije i zatvorih vrata. Da se, tako sportski neaktivna, do kraja ugušim u mirisu i miomirisu kuvanja, isparavanja namirnica i začina dok pokušavam da skuvam nedeljni ručak.

Mali, za nas petoro. Ručkić.

Vrtim onom varjačom po šerpi, kao da nema struje pa glumim ručni mikser. Jaja sam bez muke mogla tako da umutim. Penasta belanca. Za puslice dušu dalo.

Kažu – diši kad se iznerviraš. Dišem. Nisam iznervirana. Nivo stresa na satu ne gledam.

Maraton. Daću ja njoj maraton. Otvaram vrata kuhinje i dovikujem joj da može slobodno da ide na maraton. Miloš nije čuo šta je rekla, odakle je počelo. Njemu, utreniranom spartancu neko da kaže da je neaktivan. Istrčao on polumaraton. Ceo. Bez šale. Pretprošle godine. Ili one tamo. Sećam se da smo Katarina i ja bile slinave, nismo otišle ni do starta. A nije se posebno ni spremao. Ona će meni – fizički neaktivni.

Je li, je l’ kuvaju nešto svi ti što vežbaju ? Šta jedu kad su spremni? Da ti daju recept, rado ću da spremim. Čuj ti nju – sportske aktivnosti.

„Stvarno mama, ništa ne trenirate, ne idete u prirodu… baš ste čudni“.

Tu krenu u meni lokalpatriotizam. Ne dam ja moj asfalt, lepši od Pariza.

Nek je onaj moj tamo, u Parizu, rastao koliko hoće, Beograd je moj. Urbana sredina, beton, asfalt, ulice, automobili, saobraćaj, sve što ide uz jedan grad. Moj grad.

Moj grad – moj asfalt.

Uprkos tome što ponekad kad izađem umočim patiku u sveže izlučevine ostale iza nečijeg ljubimca, volim pse. I tome što me nekad, kad dune vetar, napadne kilo papirića kao utvara, vrteći se oko mene, pokušavajući da mi se zavuče u kosu i upadne u oči. I tome što komšijski automobili počnu da trube kao na najbučnijoj utakmici svih vremena kad se naređa kolona u mojoj ulici. Za selo nisam. Prirodu volim da vidim na slikama. Kad odem negde, kad krenu insekti, kad počnu bubice, mace s drveća i ostalo, obično završimo u Domu zdravlja. Kao onomad, kad smo pre nego što se Mila rodila, bili na selu pa se za Katarinu istog dana zakačio krpelj… Narednih mesec dana nisam imala mira, sve sam je pipala, gledala, kontrolisala za svaki slučaj.

I sad, još da se obučem sportski pa da vežbam. Za maraton.

Da idem negde u prirodu, da se opustim, dišem duboko, uživam. Radim vežbe, dobro se zagrejem i onda trčim. E, svašta. Ne čuh veću glupost odavno.

U stresu živim, stres me diže i tera dalje. Šta ću ja u prirodi, na nekom selu, u tišini, daleko od ulica, užurbanosti, ljudi, blizu svih mogućih i nemogućih insekata.Taman da traje toliko da me kompletno izujedaju, izgrizu i prenesu boleštine. Neka, ne moram.

Da trčim. Ja da trčim?

Trčim ja, po ceo dan. Za svačije obaveštenje, trčim ja svaki bogovetni dan. Ako neko nije znao, sad zna. Što za ovom najmanjom, što za ovom srednjom. Kad počne da me dribla, trči u vrtić, trči iz vrtića, trči u parkić, trči na horić… Pa u prodavnicu, pa iz prodavnice. Pa trči da skuvaš ručak, pa da postaviš, pa da nahraniš, pa onda trči da sve skloniš. A tek što mogu da otrčim od hodnika do Ivonine sobe, u roku od dve sekunde. Uvežbala me Mila onomad kad joj pala pegla sa stočića.

Mi čudni? Mi ne vežbamo?

Pa ovaj ide svaki dan, dobro aj sad kad se Mila rodila malo proredio, ali ide svako treće, četvrto, peto jutro da vežba, jezik mu ispadne do poda od muke.

A ja? Ja? Ja bre bila sportistkinja generacije. Šta kad? Šta pre sto godina? U osnovnoj, nego šta, medalje osvajala na krosevima. 

M – e – d – a – lj – e.

I onda, mi smo onako… Jeste – onako, nego kako drugačije? Ne trčimo maraton… Samo mi maraton fali…

Dovoljno mi je što radim čučnjeve. Noću. Šta kako? Kad Mila zakrešti, dok nađem dudu koja je obično negde na podu, pa onako bunovna iskočim iz kreveta, čučnem, ustanem, opet čučnem, jer ne uspem iz prve i eto. Trčim do kuhinje, perem, vraćam se, saginjem, ležem, opet iskačem po potrebi. Nekoliko puta tako, bar deset čučnjeva svaku noć. U snu. Dok spavam. A tek po danu…

A je l’ rade roditelji tvog dečka to, a?