Priča o stopalima

Dok je pokušavala da zaspi, osetila sam treptaje njenog oka u mraku, lagani pokret trepavica koje se otiru o moj desni dlan raširen pod njenim obrazom zagnjurenim u dodiru bez koga ne može da zaspi. Osećaj je bio isti kao da sam uhvatila krila leptira, umilno golicanje po dlanu bez koga ne mogu da zamislim ovaj svet.

Neka se deca jednostavno takva rode. Traže dodir. Bude se u mraku i plaču dok ih majka ne dodirne, dok ih ne uzme kod sebe i sakrije  pod svoj pokrivač. Traže sigurnost, osećaj mira. Vodi ih instinkt za preživljavanjem, želja da budu sačuvani i zbrinuti. Kada ih majčina ruka dodirne, osmeh je prvo što se vidi na njihovim licima. Iako su pospani. Iako se prst pred okom ne vidi. Iako je mrak.

Sećam se kad sam prvi put postala svesna snage majčinog dodira. Bilo je to davno, kad sam svoju prvu bebu morala da odvedem na fizijatrijske vežbe… Doktorka ju je uhvatila i na sam dodir, moja inače mirna beba, počela je da plače glasom koji je odzvanjao podrumskim hodnicima između kojih su bile smeštene ordinacije. Plakala je onoliko koliko je njeno malecno grlo moglo, parala je uši svima koji su se tu zatekli.

Doktorka mi je pokazavši vežbu stavila ruke na bosa stopala moje bebe i dogodilo se čudo.

Istog trenutka kad sam joj dodirnula male prste i polako stisnula mekane pete, zavladao je mir. Plač je prestao isto onako kako se i javio – odjednom. Sa njenim nožicama u rukama pokušavala sam pravilno da uradim vežbu i nisam uspevala, ali to mi nije bilo važno. Nešto iznutra govorilo mi je da mogu da budem mirna i da ne treba mnogo da brinem. Majčinski instinkt počinjao je da me vodi u pravom smeru, tačno tamo kuda majke treba da idu, bez obzira na blagu brigu koja se što duže idu, sve više pretvara u samopouzdanje. Siguran glas mi je govorio da to nije ništa strašno i da nastavim svojim putem, putem roditelja koji uči zajedno sa detetom. Nisam je više nikada odvela na vežbe. Samo sam je beskrajno dugo ljubila u majušna stopala, iskrivljena i povijena u stranu, sa zgrčenim prstima koja traže prostor za sebe. Vremenom su se nepravilnosti spontano korigovale i sve je bilo u redu. Baš onako kao što mi je instinkt ukazivao.

Petnaest godina kasnije, kada su mi ponovo davali uput da novu bebu vodim na vežbe, samo sam odmahnula glavom.

Znala sam unapred zašto. Znala sam i kako. Poljupcima sam joj svakodnevno obasipala stopala gurajući ih nosem i usnama nežno na pravu stranu. Ubrzo nije više bilo potrebe za bilo kakvim vežbama. Bez obzira na naš zajednički uspeh, nisam prestala da joj ljubim stopala, slađa od najslađe jabuke. Kao ova najnovija i najmanja koja sada ljubim, mekša od najmekšeg jastuka.

Uspavljivanjem me podseća na našu nestalnost, uplašenu pred moćima prirode koja od nas svako veče iznova traži obavezno vreme za spavanje, za odmor. U moru zagrljaja uvek me nadjača budeći moju zaštitničku ulogu kad joj se kosa prospe svuda po jastuku, pa joj se duge vlasi često zaglave ispod moje ruke spremne da joj se podvuče pod obraz, da joj pruže utočište u trenucima kad je san nežno ohrvava vukući je u svoje dubine, nekad mračne kad počne da viče da je ružno sanjala, nekad prelepe kad je čujem da se naglas smeje, u snu. Ljubim joj kapke i mazim po svili po kojoj mi klize prsti dok pokušavam da nađem mesto za sebe, a da je ne počupam, da se namestim da joj budem blizu, onako kako majka obično bude noću, uz svoje dete. U mislima pokušavam da razmrsim niti koje vezuju jednu majku za njeno dete želeći da vidim koliko su dugačke i da li imaju početak i kraj. Kao na umotanom klupku na kojem ne mogu na nađem zgodno mesto, tragam prstima, ali ne nalazim odgovor. Otvaraju se zlatna vrata iza kojih nešto sija i obasjavaju me zraci od kojih ne mogu ništa da vidim. Zraci mi se upliću u oči, vrte mi se po licu, kao da me dodirom umiruju… Neko hoće nešto da mi kaže. Budim se u mraku i pogledom tražim decu.

Dok rukom proveravam njihova stopala, niti me stežu oko srca.

Kolike li će korake praviti i kojim će putevima ići?

Kojim god da idu, biću tu, da ih ispratim poljupcima, istim onim kojima ih sada uspavljujem, i dočekam zagrljajima, istim onim kojima ih sada budim.
Opipavam im lica i kose, okrećem se na drugu stranu i mirno čekam početak još jednog dana.

U glavi mi je odgovor koji mi je neko šapnuo dok sam se budila…

One niti su jedino što je uvek sigurno. Među nama, između majki i dece, one nisu niti, one su čelične žice posute zlatom. I traju. Traju duže od vremena. Duže od svega. Pa i od nas samih.

Iako deluju tanano kao konci kojima su nam ušivali rane od porođaja. Iako se čine mekane kao paperjasta paukova mreža u koju nam je uhvaćeno srce posle prvog pogleda na ta, u početku bez nas bespomoćna, mala bića. Iako izgledaju lomljivo kao trepavice kojima nas dobiju svaki put kada hoće nešto što im ne damo. Iako im je dodir golicljiv kao krila leptira koja me bezazleno miluju po dlanu dok odlazi još jedan običan dan…