Želim vam na prvom mestu zdravlja,
Kao neka baba što okolo smara.
Znali su najbolje naši matori,
Šta je najbitnije i ne može da se plati.
Da vas nikad ne žiga, ne probada,
Da vam srce samo od radosti poigrava.
Da vas visoki pritisak ili insulinska rezistencija uspešno zaobiđe,
Pa bez dijagnoze cela ova godina da prođe.
Kaže, mogu bez pumpe, nije problem. Jednom dnevno se hrani – nije problem. Ništa nije bio problem. Prvih nedelju dana. Čak se i ja, naivna, iz prošlog veka, primirih i prihvatih da se ovog puta ova ribica primila kod nas.
Read More
Pokupismo ga u Crnoj Gori gde smo letovali svake godine u našoj staroj porodičnoj kući. Jednom prilikom nam se ispreči nešto posred puta, na kamenjaru. Izađe mama iz kola pošto je spazila malo živo biće pa vrisnula da je tata zakočio ko lud, leteli smo svuda po kolima. U ono vreme niko normalan se nije vezivao. Kako su se samo vremena promenila. Danas niko normalan ne zaboravlja da se veže. Letele smo nas dve pozadi po ‚‚renou četiri“ na sve strane. Ali, to nije bilo bitno. Bila je bitna kornjačica, malecka toliko da je stala čitava na dlan.
Read More
Sedela je na zadnjem sedištu sa roze kapicom na glavi ispod koje je virila tršava kosa ukroćena u kike i ljubopitljivo gledala u nas dvoje. Uzviknula je, uzbuđena što prepoznaje melodiju: ‚‚Je l’ ovo neka pesma ili zvoni telefon?“. ‚‚Pesma!“ – uglas smo rekli. I onda sam ponovila tvoje reči.
Read More
Prvo odem u kinesku robnu kuću u mom kraju. Ne živim u Knez Mihailovoj, odmah da bude jasno. Međutim, kad videh cene okrenuh se oko sebe za svaki slučaj da proverim da nisu možda promenili centar grada… Ko će ga znati, jer kako nam sve ide, od ovih i to može da se očekuje.
Read More
Prvi put sam u životu na njegovom koncertu bila pre pet godina, kada sam imala pristup kao mnogi koji su bili na raznim koncertima osim na njegovom, a to je da treba jednom da osetim i to kako je biti na koncertu Zdravka Čolića. Jednostavno, čovek radi sa kvalitetnim muzičarima i njegovi nastupi važe za legendarne.
Read More
Prve godine sam je sređivala pomoću kutije napunjene novinama. Druge, uz pomoć dečjih kocki. Pretprošle je, dok sam je sređivala, do mene nekako došla mala rukometna lopta pa rekoh sebi što da ne. Uzeh, iskoristih, podmetnuh pod onu slomljenu nožicu, jelka se ispravi kao čaplja pri parenju i niko nije ni znao šta je drži dok je nismo razmontirali. Tad mi se ovi stariji ukućani kao iznenadiše, prevrnuše očima s uobičajenim komentarima kako nisam normalna i dok se lopta kotrljala, zamišljala sam kako ih ruši kako kegle.
Read More
Može se reći da smo jedno celo po podne proveli na snimanju povećeg televizijskog materijala. Nikada neću zaboraviti dvadesetak propuštenih poziva za vreme mog ispita na fakultetu sutradan, kada je Lokner, perfekcionista po prirodi, samo želeo da se uveri da je posle montaže prilog o njemu onakav kakav se nadao da će biti. Neću pomenuti da je prilog snimljen za emisiju kratkog formata, da je trajao više od tri minuta, da je trebalo da traje najviše minut i da je urednik hteo da me zadavi kad je video da imam skoro sat vremena materijala, kao da sam snimala igrani film.
Read More
Ne znam šta je izazvalo sećanje na ovu pesmicu, jer Mila je moje četvrto dete, nije prvo. Verovatno ima veze to što sam istrošila uobičajeni repertoar, pa da ne bih prešla na staroradske i krenula detetu da pominjem kafane, tamburaše, zaboravljene ljubavi i bekrije u sitne sate, izabrah dečju varijantu tuge pregoleme.
Read More
Na sreću nisam onaj ćutljivi Indijanac iz priče ‚‚Let iznad kukavičjeg gnezda“ koji na kraju filma razvaljuje i česmu i pod i cevi, i to iz potpuno jasnih moralnih pobuda, nego sam samo suptilno, svom snagom opalila glavom u metalnu česmu. Iz potpuno nejasnih, neraščišćenih razloga. Da ne kažem – nečistih jer u fekalijama, bukvalno u tom trenutku bejah do guše.
Read More