Patrijarhat je grozan. G R O Z A N. I što je još gore – traje. Traje i dalje. Iako ovo nije 1920 i neka. Nije ni 1950 i neka. Nije uopšte više 1900 i neka. I vek smo promenile, ali ponašanje i opšte prihvatanje patrijarhalnog sistema nismo uspele.
Read More
Jedva sam joj objasnila da je ne lažem da ne znam da igram šah i izgovorila sam nešto zbog čega mi se učinilo da na sekund vidim prekoran pogled mog deke… Njegove plave oči nikada nisu sevale, čak ni kad je imao razloga da se ljuti na mene. Ipak, u tom trenutku imala sam priviđenje da me prekoreva, jer sam naivno rekla, braneći se od tvrdoglave šestogodišnje devojčice koja nije prihvatala moje objašnjenje kao da ju je deda lično podržao u nastojanju da od mene čuje argumentovano obrazloženje koji je to razlog zbog kog ja nikad nisam naučila da igram tu igru, kad sam rekla da stvarno ne moraju svi na svetu da znaju da igraju šah…
Read More
Kad ih obiđemo i kad ugledamo sve te, sada prašnjave i pomalo od vremena načete kutije, srce ume da poskoči kao da je popilo šampanjac pa se ošamutilo. Kao da će da gekne svakog trenutka. A neće. Samo nas vara. Da nam skrene misli, šta li. Da nas tako trgne umesto da nam opali šamar. Možda bi nasilje jedino u tom slučaju moglo da bude od koristi…
Read More
Zastao je na raskrsnici na trenutak. Kola su zujala oko njega kao na trkama, autobusi su odvozili masu ljudi, na prelazima su se množile nove grupe lica, sve je bilo uskomešano, užurbano. Kako da prebrodi još jednu izdaju u životu, da li da se miri sa sudbinom i prihvati ili se suprotstavi suprotstavljajući se tako samom sebi, bile su misli koje su ga opsedale. Ruke su mu lutale po džepovima kao da tako pokušavaju da odagnaju nervozu.
Zaustavio se na tren a stajao je tako skoro čitav sat.
Read More
Osećala sam da me obasjava neka svetlost, a nisam to mogla da objasnim, i dalje sam je nemo gledala. Rekla je da se za to ne govori hvala i da se samo prosleđuje dalje molitva koja spasava. Oči su mi se napunile suzama, grlo mi se steglo, Milan mi je klonulo ležao u krilu i mora da sam delovala stvarno kao neko kome je potrebna pomoć, kao napaćena duša koja ne vidi spas. Istog časa kao da su mi se otvorila neka vrata i klimnula sam joj glavom ne znajući šta da kažem.
Read More
Šalu na stranu, postoje deca kao što je Mila. Legenda kaže da postoje. Ja ne znam da li da verujem u nju ili da se pomirim s činjenicom da sam roditelj najnemirnijeg mogućeg deteta na svetu.
Read More
Osećala sam se kao vampir dok sam pitala više puta u sobi intenzivne nege da li je stigla krv za mene. Tog jutra oko osam sati uradili su intervenciju. Krv za transfuziju za mene stigla je oko ponoći.
Bila sam umorna i mnogo mi se spavalo. Nije mi smetala ni uzbuđena priča tek porođenih žena koje su prepričavale svoja iskustva sa carskog reza. Ni mutne neonke. Ni užurban hod noćne smene, ni kolica za terapije koja škripe. Nije mi smetalo ništa. Htela sam samo da se odmorim.
Read More
Brzim koracima napuštao je sobu, stan, zgradu. Usput je pokušavao da odgovori na pitanje zašto se opuštamo u smešnim situacijama, ne oslobodivši se nikada skroz, svesni da će sve jednom da se završi. Nije bio tužan. Znao je da to što živimo sa unapred poznatim ishodom nije razlog da ne uživamo, bar ponekad. I konačno je to počeo da prihvata.
Read More
Nada uvek umire poslednja, pa hrabro upitah gospođu vaspitačicu da li je slučajno pila iz nje, kad me prostreli njeno iznenađeno:
– Kako, pa zar to nije njena?
I dodatno, da me rasturi do kraja:
– Pila je, sve vreme ju je držala, mislila sam da je njena.
