Od vrtića do kafića

Široko je treptala dok je opisivala nevaljalog muža koji ne želi da obavlja kućne poslove. Kaže ona, boljeg će da nađe. I treba, podržah je bez razmišljanja. Udaće se i onda će da ode.
E, tu zastadoh, knedla se stvori, počeh da mucam kao pred tablom u gimnaziji kad je trebalo da rešavam zadatke iz matematike: ‚‚K k kako misliš – da odeš?“. Od ponosa koji me je oblivao i od koga sam se do tada topila što na svojoj strani imam žensko čeljade koje me u potpunosti razume, do straha od odvajanja u dve sekunde. Iz nasmejane mamice pretvorih se u džangrizavu posesivnu taštu kojoj nijedan zet nije dovoljno dobar.

Na pitanje kako je sad odjednom postala vidljiva, opet je lukavo odbrusila: „Ona može sve“. I tako shvatismo da, kako god da okreneš, gubimo bitku od nepobedive Pumpićke.

Dolazila je Pumpićka redovno dve godine, dolazila, lomila, kršila, pravila fleke, lepila nalepnice po novom krevetu, mazala gde stigne, čak je i jedan novi, tek izdat pasoš upropastila, ali to je druga priča…

Jer, iako je bio snalažljiv sa drugim psima, ipak se plašio mačaka. Da, da, postoje psi koji ih se plaše. Uglješa je bio jedan od njih.
Satima sam ga bezuspešno dozivala. Orio se Novi Beograd od Geneksa do Hale sportova njegovim imenom. U dogovoru sa drugim kučkarima rasporedila sam traganje.
Znam da me je neki stariji par zbunjeno gledao čuvši me kako unezvereno vičem ‘’Ugljeeeeša!“ na sav glas, lica umazanog od suza, kad sam pokušala da im objasnim da Uglješa nije dete, nego pas.

Razlika je samo u tome što je Tesla imao prednost u vidu sopstvenog planiranja vremena… nisu mu ga planirala deca. Ne znam da li ima podataka o jahanju u njegovom životu, al’ zato kod mene jahanje počinje s alarmom za buđenje za vrtić. I ne prestaje do sitnih sati, kao recimo sada…
Pozavideli bi mi i najbolji džokeji, verujem da sam na hipodromu poznata među kolegama. Mislim na konje. 

Rekoh, ohoho, dotle došlo… Krenu da mi se mota svašta po glavi. Jedna tako bezazlena rečenica kad muž izgovori ‚‚Nemoj da mi kuvaš!” – ženi koja kuva svaki dan naravno da će da pobudi sumnju. Pa, svaka poštena žena svašta će da pomisli! Šta, kao vi ne biste?

Sa onim izbuljenim ogromnim očima i ustima veličine pola glave, prosto su hipnotisale devojčice sa polica dečjih prodavnica. Ivona ih je dobijala na poklon za svaki rođendan a magija je trajala dugo, toliko da ih je nakupila sigurno desetak. Bile su posebne po tome što su umesto delova odeće imale čitave delove tela. Molim lepo, ako hoćeš da joj promeniš stil, otkineš celu nogu i zameniš drugom.

Podsetih je u dve rečenice kako smo prošle godine kao ludaci trčali da joj izvadimo drugi pasoš u kratkom roku. Jer je originalna, kao uvek, želeći da svoj umetnički talenat  proširi na internacionalnu publiku, van granica naše države, na novom, tek uručenom pasošu na kom se još osetio miris štampe, nacrtala nešto lepo – kako reče. Hemijskom olovkom. Jok, običnom će.

Prizivah je sinoć toliko, a ona se sad našla pametna. Ono što je najčudnije, ne mislim da sam neki patriota, od onda otkad više ni ne znam kako da definišem tu reč. Otkada je ona zemlja, za koju su me učili da je moja otadžbina, počela da menja ime, kao da se udavala i razvodila više puta u stilu prave filmske dive poput Elizabet Tejlor… Ipak, ono što mi se tada dogodilo… Ono što sam osetila dok su moćni muški tenori, baritoni i basovi izvodili jednu od naših najpoznatijih rodoljubivih pesama, ne umem da objasnim.

Suze mi same krenuše, kao da sam gulila luk, kad saznah koliko košta jedan takav novi.

U glavi već izrežirah scenu u kojoj mi kipi supa (što se u našoj kući dešava gotovo svakodnevno), pa dođe do kratkog spoja. Pa se ja slučajno uhvatim za ploču jednom rukom, po mogućstvu levom a desnom krenem da tražim oslonac i mlatim njom po zidu i pločicama, kad počnem da se tresem dok padam na pod… Gotovo, eno me u nesvesti, za sebe ne znam, beonjače ispale, klinička smrt…  Jadan moj muž, kad dođe s posla doživeće stres, pašće i on pored. Bićemo kao Romeo i Julija u zrelim četrdesetim…