Od vrtića do kafića

Pokupismo ga u Crnoj Gori gde smo letovali svake godine u našoj staroj porodičnoj kući. Jednom prilikom nam se ispreči nešto posred puta, na kamenjaru. Izađe mama iz kola pošto je spazila malo živo biće pa vrisnula da je tata zakočio ko lud, leteli smo svuda po kolima. U ono vreme niko normalan se nije vezivao. Kako su se samo vremena promenila. Danas niko normalan ne zaboravlja da se veže. Letele smo nas dve pozadi po ‚‚renou četiri“ na sve strane. Ali, to nije bilo bitno. Bila je bitna kornjačica, malecka toliko da je stala čitava na dlan.

Prvo odem u kinesku robnu kuću u mom kraju. Ne živim u Knez Mihailovoj, odmah da bude jasno. Međutim, kad videh cene okrenuh se oko sebe za svaki slučaj da proverim da nisu možda promenili centar grada…  Ko će ga znati, jer kako nam sve ide, od ovih i to može da se očekuje.

Prve godine sam je sređivala pomoću kutije napunjene novinama. Druge, uz pomoć dečjih kocki. Pretprošle je, dok sam je sređivala, do mene nekako došla mala rukometna lopta pa rekoh sebi što da ne. Uzeh, iskoristih, podmetnuh pod onu slomljenu nožicu, jelka se ispravi kao čaplja pri parenju i niko nije ni znao šta je drži dok je nismo razmontirali. Tad mi se ovi stariji ukućani kao iznenadiše, prevrnuše očima s uobičajenim komentarima kako nisam normalna i dok se lopta kotrljala, zamišljala sam kako ih ruši kako kegle.

Ne znam šta je izazvalo sećanje na ovu pesmicu, jer Mila je moje četvrto dete, nije prvo. Verovatno ima veze to što sam istrošila uobičajeni repertoar, pa da ne bih prešla na staroradske i krenula detetu da pominjem kafane, tamburaše, zaboravljene ljubavi i bekrije u sitne sate, izabrah dečju varijantu tuge pregoleme.

Na sreću nisam onaj ćutljivi Indijanac iz priče ‚‚Let iznad kukavičjeg gnezda“ koji na kraju filma razvaljuje i česmu i pod i cevi, i to iz potpuno jasnih moralnih pobuda, nego sam samo suptilno, svom snagom opalila glavom u metalnu česmu. Iz potpuno nejasnih, neraščišćenih razloga. Da ne kažem – nečistih jer u fekalijama, bukvalno u tom trenutku bejah do guše.

Ne bira ona mnogo, dovoljno je da se samo ukaže prilika i razgovor je već započet. Kad izađemo i ugledamo nekog psa, dovoljno je da nastavim svojim korakom i da se ne osvrnem nekoliko metara, pa da začujem: „Zdravo kuco, sladak si! Gde si krenuo?“.
Priča ta i sa životinjama i sa ljudima. I kao svaka normalna žena – sama sa sobom!

Uhvatismo krevetac, bilo sve dobro do hodnika. Tamo prva prepreka – polica koja inače nema tu šta da traži, ali pošto od renoviranja tu ništa ne traži, onda je samo malo pomerismo i ostavismo da i dalje ništa ne traži na istom mestu. Izvukosmo krevetac, uvukosmo ga u dečju sobu. Polica s igračkama fino se smeškala na novom zidu. S razlogom, jer samo nekoliko minuta kasnije shvatismo da krevetac ipak ne može da bude pored zida na kome je nekada, čitaj do pre sat, dva stajala polica s igračkama. Vraćaj onda policu na staro mesto, tako da u trenutku bi kao da moj muž uopšte nije imao početnu ideju.

Dakle, pošto smo bili na ulici, među drugim ljudima od kojih ne znaš ko su oni koji će te pogledati ispod oka sa spremnim telefonom da te prijave, ako samo popreko pogledaš sopstveno dete, ne smeš da improvizuješ. Samo naučeno, spreman tekst. Dakle, kulturno i polusvedeno opomenuh moju ljubimicu još jednom. Ništa. Nit rumori, nit žubori. Ako sam ja u odsudnim trenucima prašuma, onda je ona u ovom bila pustinja. Nit se šta čulo, nit je ona davala znake da me/nas čuje. Totalni pesak. Okean peska. Bez sunca i oaze. Spreman da te proguta na tvoj prvi pogrešan korak.

Za selo nisam. Prirodu volim da vidim na slikama. Kad odem negde, kad krenu insekti, kad počnu bubice, mace s drveća i ostalo, obično završimo u Domu zdravlja. Kao onomad, kad smo pre nego što se Mila rodila, bili na selu pa se za Katarinu istog dana zakačio krpelj… Narednih mesec dana nisam imala mira, sve sam je pipala, gledala, kontrolisala za svaki slučaj.
I sad, još da se obučem sportski pa da vežbam. Za maraton.

Zatim podignete taj isti televizor sa svim kablovima koji tužno vise kao žalosna vrba i premestite u trpezariju nasred dnevnog stola. E, tako! Tu će da stoji. Zašto? Zato!
Gde ćemo da jedemo? Nećemo da jedemo! Kome je pa do jela kad je dete kažnjeno? Žvaćete sopstvene živce i gladi nema. To je savet plus uz instrukcije kako najlakše kazniti dete. 
Uz savete dobijate na poklon i recept za lagano jelo dok kažnjavate i još savet ekstra kako da smršate. Samo danas tri u jednom!