Od vrtića do kafića

Tako reagujem kad ugledam merač pritiska. Oni da mi se približe, da mi pritegnu zglob u čičak traku, ja ustuknem. Oni opet. Ja opet. Pa se sve snebivam ko seoska mlada prve bračne noći, pa sve neću, ne morate, ne treba, hvala, neka… I onda auuu, da li je vama uvek tako. Reagujem na nervnoj bazi. Lepo tako, na nervnoj. Sve može da nervnoj bazi, naročito kad ti se ne zna šta je, a reaguješ.

Ključ nije bio tamo. Mama je onda ponovo molila Darju da joj pokaže gde ga je stavila. Katarina se klela da ona nema ništa s nestankom ključa. I ona je, kao i mama, pomislila na jedinu osobu koja može tako nešto da uradi. Ne, ne na Milu. Mila je dobra devojčica. Njoj tako nešto nikada ne bi palo na pamet. Zato, Darja… Sećate se Pumpićke? Katarine Pumpić? E, Darja je njena mlađa sestra, Darja Pumpić.

Odjednom, kao predskazanje, ukaza se svetlost kad sam okrenula broj telefona pet-šopa koji je radio pri zoo-vrtu. Ne rade više tamo. Zatvorili su prodavnicu. Nisam pitala zašto. Muški glas koji se javio, zvučao je dovoljno tužno i bez mojih pitanja. Rekao mi je da pokušam u Borči. U Borči, ok. U Borči??! Wtf!

Mila je već našla sledeću zanimaciju. Zašto da ne odigra neku partiju jamba, dok mama sredi sve to što je počela.

Skloniće se. Da ne smeta. Uopšte joj nije jasna ta žena. Ide od sobe do sobe kao luda Nasta i sve nešto drobi sebi u bradu. I pominje njeno ime. Uopšte ne razume šta ona hoće od nje. Stalno joj govori da se igra, da nađe nešto da se igra i evo, kad se ona konačno pošteno zaigra, njoj opet nešto nije po volji.

Kad smo pre neki dan moja Katarina i ja krenule put osnovne škole na njeno testiranje, nisam htela da je opterećujem. Danima pre nisam htela da joj bilo šta namećem kao temu za razmišljanje šta će biti na testu. Zato nije ni bilo čudno kad je na prvo pitanje psihologa da li se raduje polasku u školu, potpuno iskreno i bez razmišljanja odgovorila: ‚‚Ne baš!”.

Kad se dete baca po prodavnicama, jer hoće da mu se kupi nešto za šta vi nemate razumevanja, ko je kriv? Dete ili vi što nemate razumevanja?
Kad ste napolju pa krenete kući, pa dete opet počne da se baca od stresa što mora da ide tamo gde mu vi kažete, gde je dosadno, gde nema tu širinu ni drugare s kojima je svet zanimljiviji, ko je kriv? Dete ili vi što to ne znate?
Kad mu se isključi televizor, jer je gledalo crtaće i počne da se baca, jer ne razume kako je to moglo da gleda crtaće malopre, a sad više ne može, ko je kriv? Dete ili vi što ne shvatate da je malopre nešto moglo pa odjednom nešto ne može?

Agonija iščekivanja najgoreg trenutka nikada, ali nikada, ne pripremi čoveka na konačan odlazak. Oni koji su doživeli takav gubitak, mogu to da potvrde. Koliko god znali da će doći momenat za potpuno odvajanje, koliko god bili spremni, svesni i razumni da se taj trenutak bliži, mi nikada ne možemo u potpunosti da prihvatimo čin smrti i činjenicu da moramo da se oprostimo zauvek sa nekim koga volimo. Jače je od nas samih da ne pustimo one koje volimo. Valjda je tako u prirodi čoveka, da teramo inat, makar i sami sebi, šta li…

Mislim se, gde ćeš bre ove Karington stepenice na onih jedanaest kvadrata, ali dobro, stepenice su stepenice. Ipak se treba popeti na taj krevet gore. Ne kaže se džabe da je na sprat. Pored raskošnih stepenica, primetih i penjalicu. Lepu, savijenu, polukružnu, kao nekad po parkovima. Taman da pitam šta će joj penjalica pored stepenica, Karington stepenica, ona sama mi objasni da je to most.

Znate ono, kao u krimi-seriji, kao kucaju detektivi na vrata, kažu ajmo da vidimo, gde ste bili sinoć, šta ste radili… I tako ta pitanja kojima rešetaju. I šta bi’ ja jadna? Gde sam bila – u kuhinji. Šta sam radila – pravila pitu. Gde je pita – nema. Kako – nema? Eto, nema, desilo se. Aha, znači tako, gospođo, ajte vi lepo sa nama, pa da razjasnimo u detalje kako je to pita nestala…