Od vrtića do kafića

– A gde sam mogla da budem ako sam u vrtiću? A? A? Ajde, reci, reci mi to – spremno nastavi svađu oko pola jedanaest te večeri.

– Verovatno u toaletu.

– Meni se nije išlo u toalet.

– Kako znaš da ti se nije išlo?

– Znam, eto znam. Kako ti znaš da se meni nije išlo?

Poražena, pokušah da se iščupam, ali nije išlo.

U jednom trenutku srce samo što mi ne stade. Mila se sa onom devojčicom uhvati za ruku! Detalj na koji pre nikada ne bih reagovala kao pomahnitali Orlando. Pogledah ženu, u istoj panici kao i ja. Paraliza razuma! Nit da ih rastavljamo, nit da ih pustimo. Nit da je brišem maramicom, devojčica sigurno ne šeta zaražena ulicom. Nit da je ne brišem, otkud znam odakle je, ko je, što ona isto može da pomisli i za nas.

Oni u podrumu opet kuvaju jaču hranu. Da nismo zatvoreni, organizovali bismo klađenje u jela koja spremaju. Prebranac, kupus ili  gulaš, nema greške. Grašak nije sigurno, jer je on još na početku ove propasti nestao. Kad bi oni što su ga iskorenili dali naučnicima recept kako da se iskoreni kovid, bili bismo na konju… A ne obrnuto.

Tužna sam zato što se moj muž kad god ode u nabavku, umesto s kutijom keksa ili s čokoladom, vrati s novom flašom Domestosa. Domestos se sada kupuje kao nekad žvake. Još malo pa će neko da se doseti da uvede kusur u Domestosu. ‚‚Nemamo da vratimo, može jedan Domestos?”

Počeh da vežbam i kad se ispružih kod druge vežbe naiđoh na kotrljajuće igračke koje su mi milele oko stopala, neprekidno me ometajući. Nastavih dalje. Kod sledeće, rukom dohvatih kolica za lutke koja malopre nisu bila tu. Izgleda da se ili ja nesvesno pomeram nagore i nadole u toku vežbi ili se igračke same od sebe pomeraju. Gledam u onu ženu što pokazuje. I ona leži pored nekog kreveta, ali ne zapinje za taj krevet. Ja evo treći put u dva minuta udaram ramenom u drveni okvir, kao da mi je on kriv što me sve živo boli. Kao da mi nije dosta to što su me ukućani već sredili nekoliko puta.

Kad je izustila reč koju sam prepoznala, oblila me je sreća koju roditelj oseti kada njegovo dete izgovori prvu reč. Kao da je progovorila prvi put, stegla sam je celim svojim bićem u zagrljaj kojim želim da joj pružim utočište, kojim nastojim da je spasim, kojim pokušavam da odagnam sve loše što preti, kojim hoću da je izbavim i iz kog je nikad neću pustiti.

Kad ljudi čuju moju priču, kažu mi da sam jaka. A ja im samo kažem da čovek ne zna koliko je jak dok se ne nađe u situaciji koja to može da mu pokaže.

Ovo je takva situacija. Ovo je vreme kada moramo da štitimo sebe, da bismo zaštitili druge. Kroz sve ovo sam već jednom prošla. Sada ne zavisi samo od mene. Sada zavisi od svih nas.

Šćućurila se tu nezadovoljnog lica i odlučila da ćutanjem privuče pažnju. Onako kako joj uopšte ne priliči.

Kad je progovorila smrzli smo se. Od dečje otvorenosti, od njene visprenosti, od zrnca jasnoće koja su se nekim čudom pojavila u svoj ovoj maglovitoj i tužnoj sadašnjici.

Nema više detetu neka hrana da padne na pod, slučajno nego kako, pa malo duneš, pa dete nastavi da jede kao da se ništa nije desilo. Nema toga. Nema ni duvanja. Ni kad je vrelo.
Sad je bolje da pustiš dete da se opeče negoli da pirneš u kašiku. Sad je zdravije da se jede escajgom čak i jabuka.