Svet oko nas

Zove me čovek i zove, ne shvata da sam u bitnom poslu i kad ne mogah više da otrpim to dozivanje, dreknuh:

– Aj dođi ti!

On se istog časa stvori u kuhinji. Ja se iznenadih i priupitah ga najnormalnije:

– Što si došao?

On odgovori pogledavši me iznenađeno:

– Pa rekla si mi!

Tu se ja iznenadih i upitah:

– Ko ti rek’o? Ja? Kad sam ti rekla?

U početku sam bila skeptična. Pitanja koja su mi se stalno vrzmala po glavi bila su:

‚‚Da li će mi doneti sve što sam tražila?”
‚‚Da li će me prevariti za kvalitet, kilažu i cenu?”

Posle prvih nekoliko dostava opustila sam se, stekla poverenje u dobavljača i vremenom se potpuno oslonila na takav način kupovine. Tome je doprinelo i okruženje u kojem nije bilo pijace ni piljare u blizini.

Kako vreme prolazi, tako je prirodno da se i čovek menja, prilagođava i bira i stvara nove navike u skladu sa načinom života. Kod mene se mnogo toga promenilo od pre deset godina.

Kad se povede reč o odgovornosti, mnogo nas se seti čuvene instrukcije u avionu da u slučaju potrebe roditelji MORAJU prvo sebi da stave masku za kiseonik, pa tek onda deci. Na taj način je odgovornost najjednostavnije opisana. Uvek kada nam bude teško možemo jednostavno da kažemo sebi: ‚‚Dobro je, bar nismo u avionu!“

Zašto pričam o rečima utehe i snalaženju? Zato što sve što nam se dešavalo sa korona virusom i što nam se još uvek dešava, polako se svodi na to da smo na kraju prepušteni sami sebi. Čovek je inteligentno biće koje u svoje ime odlučuje ono što misli da je najbolje za njega. U vremenu kada gubimo drage ljude, kada ne smemo da se grlimo i budemo blizu, kada je svima teško, reči su tu da pomognu. Reči mogu da budu lekovitije od najjačeg leka.

Cveće na balkonu kod nje ne vidim, znači ne brine ni o čemu, ni o kome. Živi sama, pošto se više puta načudila svom računu za struju provukavši rečenicu da živi sama. Dalje iz razgovora shvatih da joj smene traju dvanaest sati i da jede bareno povrće. Pomislih ono najgore, a izgleda da je to i istina – komšijka je medicinska sestra!!!

Čuješ ovo, baš nam virus treba!? I to ovakav?!!

Kome se zahvaljuju? Nevidljivom mikrobu koji udara po svim ljudima i broji žrtve svuda po svetu? Organizmu koji od svih osobina koje ima, sigurno nema razum i zdravu moć rasuđivanja kakvu mogu da imaju isti ti što se zahvaljuju?

Jasno je meni šta žele da kažu.

Naučili smo i da može da se ne diše u vrat onome ko stoji u nekom redu ispred nas. Sudeći po jednom mladiću koji je, pre neki dan kad sam u radnji kupovala hleb, stao tik uz mene u red za kasu, možda i nismo.

Kad god je moja najstarija ćera išla kod manikira, a išla je, dopuštala sam, ne držim je zaključanu kod kuće da sveta ne vidi i ide mimo njega, naišla bi na moju reakciju. Prvu, kad mi traži da ide, negodovanje i kolutanje očima – divan deo vaspitavanja prenet mi u amanet od starijih generacija. Zatim još goru, kad se vrati sa nekim psihodeličnim vrištećim bojama kao da se vratila sa neke tehno-žurke na kojoj su se tetovirali, kad uz pomenuto i uvežbano kolutanje dodam coktanje i obavezni džangrizav komentar da ja to tako nikad ne bih uradila.

Gospođa krenu. Ona desno, ja ne znam da li da se sklonim, da li levo, da li da čučnem, da joj oslobodim prostor, da ima mesta da priđe… Gledam kako se približava, kao Rambo u istoimenom filmu. Ona polako, pažljivo. Ja sve nervoznije korak po korak od nje. Ona ka meni, ja unazad. Ona sve bliže, ja sve dalje. I tako ceo minut, sigurno.