Šćućurila se tu nezadovoljnog lica i odlučila da ćutanjem privuče pažnju. Onako kako joj uopšte ne priliči.
Kad je progovorila smrzli smo se. Od dečje otvorenosti, od njene visprenosti, od zrnca jasnoće koja su se nekim čudom pojavila u svoj ovoj maglovitoj i tužnoj sadašnjici.
Detaljnije
Nema više detetu neka hrana da padne na pod, slučajno nego kako, pa malo duneš, pa dete nastavi da jede kao da se ništa nije desilo. Nema toga. Nema ni duvanja. Ni kad je vrelo.
Sad je bolje da pustiš dete da se opeče negoli da pirneš u kašiku. Sad je zdravije da se jede escajgom čak i jabuka.
Čuješ ovo, baš nam virus treba!? I to ovakav?!!
Kome se zahvaljuju? Nevidljivom mikrobu koji udara po svim ljudima i broji žrtve svuda po svetu? Organizmu koji od svih osobina koje ima, sigurno nema razum i zdravu moć rasuđivanja kakvu mogu da imaju isti ti što se zahvaljuju?
Jasno je meni šta žele da kažu.
Detaljnije
Naučili smo i da može da se ne diše u vrat onome ko stoji u nekom redu ispred nas. Sudeći po jednom mladiću koji je, pre neki dan kad sam u radnji kupovala hleb, stao tik uz mene u red za kasu, možda i nismo.
Detaljnije
Oko 15 časova, usred bela dana, lepa dana, sunčana u Beogradu, počeh gospodina koji zna šta treba da se radi dok se očekuju bitne vesti, da zapitkujem kad planira da ide u prodavnicu. Ne dobih odgovor. Nije me čuo od zanesenosti umetničkog trenutka dok je lemio, kao što rekoh, to što je već lemio. Prođe vreme, zvučnici svuda po dnevnoj sobi nisu obećavali skoro razrešenje situacije. Pomislih u sebi, pre će ovi da donesu odluku nego što ćemo mi okačiti zvučnike na zid.
Detaljnije
Posle šećera odlazim do zamrzivača. Nijednog graška nigde. Ni zrna, ni kese. Ni nalepnice. Isplanirala za sutra za ručak, kad – nećeš ga majci. Zašto nema graška, ne znam. Zato boranije koliko hoćeš. I one mešavine, što mi se deca gade, sve plaze jezike kao da su kod lekara.
Detaljnije
Kad je prvi put čula Bajaginu ‚‚Darju“ koja ilustruje film ‚‚Hotel Beograd“, prikovala se za ekran kao da ne postoji nijedna igračka u kući. Sedela je mirno sigurno pola sata i tražila da čuje pesmu ispočetka i ispočetka. Nije treptala, razrogačeno je gledala u spot. Nije se pomerila, pesma joj nije dosadila. Nismo mogli da je prepoznamo.
Detaljnije
Za prvi 8. mart kad sam naučila šta je Klara Cetkin sa svojim sledbenicama uradila tog dana, u prvom razredu osnovne škole poklonila sam joj nešto najlepše što dete svojoj mami može da pokloni.
Jednu izjavu ljubavi zatvorenu u papirni zagrljaj ruku koje se šire kako se cedulja otvara. Na prvoj je pisalo „Mama,“, na drugoj ruci „volim te“, pre nego što je otkrila ceo zagrljaj u kome je stajalo „ovoliko“ na raširenim rukama.
Detaljnije
Sećam se i priča tetka Jovanke. Govorila je polako, s pauzama u kojima kao da je mljackala, kao da je uzimala vazduh praveći karakterističan zvuk ustima, svaki put pre novog gutljaja. Kafu sa njom uvek je pratila neka priča. Jednu, pak, uvek je ponavljala.
Detaljnije