Za prvi 8. mart kad sam naučila šta je Klara Cetkin sa svojim sledbenicama uradila tog dana, u prvom razredu osnovne škole poklonila sam joj nešto najlepše što dete svojoj mami može da pokloni.
Jednu izjavu ljubavi zatvorenu u papirni zagrljaj ruku koje se šire kako se cedulja otvara. Na prvoj je pisalo „Mama,“, na drugoj ruci „volim te“, pre nego što je otkrila ceo zagrljaj u kome je stajalo „ovoliko“ na raširenim rukama.
Read More
Sećam se i priča tetka Jovanke. Govorila je polako, s pauzama u kojima kao da je mljackala, kao da je uzimala vazduh praveći karakterističan zvuk ustima, svaki put pre novog gutljaja. Kafu sa njom uvek je pratila neka priča. Jednu, pak, uvek je ponavljala.
Read More
Prođoše mi kroz glavu sva ona zagorela mleka, sve iskipele supe i poneko zagorelo jelo i uhvatih se za glavu. Pa, ja sam izgleda otrovana više nego što čistač može da pokaže. Ne samo ja. Nema te domaćice kojoj nekad nešto, naravno slučajno, nije izgorelo, pokipelo, otelo se kontroli. Znači – tako. Nas, žene u kuhinju pa na tiho trovanje. Posle kažite da posao domaćice ne nosi rizik. Evo ubedljivog dokaza iz ličnog iskustva koliko kuhinja može da bude opasna.
Read More
Kad god je moja najstarija ćera išla kod manikira, a išla je, dopuštala sam, ne držim je zaključanu kod kuće da sveta ne vidi i ide mimo njega, naišla bi na moju reakciju. Prvu, kad mi traži da ide, negodovanje i kolutanje očima – divan deo vaspitavanja prenet mi u amanet od starijih generacija. Zatim još goru, kad se vrati sa nekim psihodeličnim vrištećim bojama kao da se vratila sa neke tehno-žurke na kojoj su se tetovirali, kad uz pomenuto i uvežbano kolutanje dodam coktanje i obavezni džangrizav komentar da ja to tako nikad ne bih uradila.
Read More
Dođem, prijavim se, dobar dan – dobar dan, da vidimo, aau gospođo, ljubičasti i upali, sigurno godine nespavanja, a? Jeste, bravo, ne moram da objašnjavam, ja došla, izvolite, hvala, prijatno. Da se odmorim u toku noći a da me niko ne gura laktom u rebra, petom u slabine i ne ispituje tabanima jačinu mojih nožnih mišića, kao i sposobnost da se savijem u luk i provedem veći deo noći na samoj ivici kreveta, cirka dvadeset santima, onoliko koliko nisam bila tanka ni u najlepšoj mladosti.
Read More
Gospođa krenu. Ona desno, ja ne znam da li da se sklonim, da li levo, da li da čučnem, da joj oslobodim prostor, da ima mesta da priđe… Gledam kako se približava, kao Rambo u istoimenom filmu. Ona polako, pažljivo. Ja sve nervoznije korak po korak od nje. Ona ka meni, ja unazad. Ona sve bliže, ja sve dalje. I tako ceo minut, sigurno.
Read More
Ona tačno zna koje tačke gde i koliko da pritisne pa da srce preskoči poneki takt, tako da se čini da se neće vratiti natrag, na svoj put. Ali, vrati se ono. Srce je prekaljeni stari mangup koji zna sve njene trikove. Sve njene podle načine da se neočekivano približi i iz prikrajka napadne uigrane taktove misleći da će ga tako izbaciti iz igre i prekinuti muziku koju neprekidno komponuje.
Read More
‚‚Aha, vidiš to. Mama, vino nije dobro za zube!”, trijumfalno uskliknu. Prijatna ženica koja je do tada stajala pored mene, uputi mi pogled sa znakom pitanja. Osmehnuh se kao glupačica. Kao šiparica koju upravo prozivaju pred simpatijom. Obratih se Katarini, sada već na nogama, spremna da bežim, i od doktora, i od nepoznatih ljudi, i od sistematskog pregleda, i od same Katarine, i od sebe… Uspravih se, zategnuh ramena, nakašljah se, kao da treba da držim govor… Malo je falilo da počnem kao pred probu mikrofona ‚‚Jen, dva, jen dva!”.
Read More
Dok vrišti, vi se prvo dobro oduzmete, onda vas preplavi talas krivice, jer vi ste ga tamo popeli, nije se valjda popelo samo, zna se koliko dete može, i na kraju dok pokušavate, usput dostigavši boju lica belu kao zid na renoviranom odeljenju laboratorije u lokalnom domu zdravlja, da se osvestite i krenete u akciju spasavanja, dete samo skapira da vi sve vreme stojite pored njega i prestaje da plače jecajući u vašim rukama još neko vreme. Ako mislite da je to znak da možete da krenete kući, varate se. Niste još probali vrtešku.
Read More
Po sistemu ‚‚poješću sve kolačiće“, dao se na nešto u tanjiru što se mrvilo. Jer, samo mrvice zatekoh i Miloša kako žvaće. Po svemu sudeći – oni preostali sendviči. Šta će – glad je to! Pogledah na sat – okruglo tri! Glad ne bira vreme. A ni mesto, očigledno. O načinu da ni ne pričam. Šta to radiš čoveče? Šta je ovo Žan Klode? Zar je moralo ovako, o Van Miloše, o razočaranju godine koja je tek počela?
Read More