Naslovna

Tužna sam zato što se moj muž kad god ode u nabavku, umesto s kutijom keksa ili s čokoladom, vrati s novom flašom Domestosa. Domestos se sada kupuje kao nekad žvake. Još malo pa će neko da se doseti da uvede kusur u Domestosu. ‚‚Nemamo da vratimo, može jedan Domestos?”

Počeh da vežbam i kad se ispružih kod druge vežbe naiđoh na kotrljajuće igračke koje su mi milele oko stopala, neprekidno me ometajući. Nastavih dalje. Kod sledeće, rukom dohvatih kolica za lutke koja malopre nisu bila tu. Izgleda da se ili ja nesvesno pomeram nagore i nadole u toku vežbi ili se igračke same od sebe pomeraju. Gledam u onu ženu što pokazuje. I ona leži pored nekog kreveta, ali ne zapinje za taj krevet. Ja evo treći put u dva minuta udaram ramenom u drveni okvir, kao da mi je on kriv što me sve živo boli. Kao da mi nije dosta to što su me ukućani već sredili nekoliko puta.

Kad je izustila reč koju sam prepoznala, oblila me je sreća koju roditelj oseti kada njegovo dete izgovori prvu reč. Kao da je progovorila prvi put, stegla sam je celim svojim bićem u zagrljaj kojim želim da joj pružim utočište, kojim nastojim da je spasim, kojim pokušavam da odagnam sve loše što preti, kojim hoću da je izbavim i iz kog je nikad neću pustiti.

Kad ljudi čuju moju priču, kažu mi da sam jaka. A ja im samo kažem da čovek ne zna koliko je jak dok se ne nađe u situaciji koja to može da mu pokaže.

Ovo je takva situacija. Ovo je vreme kada moramo da štitimo sebe, da bismo zaštitili druge. Kroz sve ovo sam već jednom prošla. Sada ne zavisi samo od mene. Sada zavisi od svih nas.

Šćućurila se tu nezadovoljnog lica i odlučila da ćutanjem privuče pažnju. Onako kako joj uopšte ne priliči.

Kad je progovorila smrzli smo se. Od dečje otvorenosti, od njene visprenosti, od zrnca jasnoće koja su se nekim čudom pojavila u svoj ovoj maglovitoj i tužnoj sadašnjici.

Nema više detetu neka hrana da padne na pod, slučajno nego kako, pa malo duneš, pa dete nastavi da jede kao da se ništa nije desilo. Nema toga. Nema ni duvanja. Ni kad je vrelo.
Sad je bolje da pustiš dete da se opeče negoli da pirneš u kašiku. Sad je zdravije da se jede escajgom čak i jabuka.

Oko 15 časova, usred bela dana, lepa dana, sunčana u Beogradu, počeh gospodina koji zna šta treba da se radi dok se očekuju bitne vesti, da zapitkujem kad planira da ide u prodavnicu. Ne dobih odgovor. Nije me čuo od zanesenosti umetničkog trenutka dok je lemio, kao što rekoh, to što je već lemio. Prođe vreme, zvučnici svuda po dnevnoj sobi nisu obećavali skoro razrešenje situacije. Pomislih u sebi, pre će ovi da donesu odluku nego što ćemo mi okačiti zvučnike na zid.