Od vrtića do kafića

Oko 15 časova, usred bela dana, lepa dana, sunčana u Beogradu, počeh gospodina koji zna šta treba da se radi dok se očekuju bitne vesti, da zapitkujem kad planira da ide u prodavnicu. Ne dobih odgovor. Nije me čuo od zanesenosti umetničkog trenutka dok je lemio, kao što rekoh, to što je već lemio. Prođe vreme, zvučnici svuda po dnevnoj sobi nisu obećavali skoro razrešenje situacije. Pomislih u sebi, pre će ovi da donesu odluku nego što ćemo mi okačiti zvučnike na zid.

Posle šećera odlazim do zamrzivača. Nijednog graška nigde. Ni zrna, ni kese. Ni nalepnice. Isplanirala za sutra za ručak, kad – nećeš ga majci. Zašto nema graška, ne znam. Zato boranije koliko hoćeš. I one mešavine, što mi se deca gade, sve plaze jezike kao da su kod lekara.

Kad je prvi put čula Bajaginu ‚‚Darju“ koja ilustruje film ‚‚Hotel Beograd“, prikovala se za ekran kao da ne postoji nijedna igračka u kući. Sedela je mirno sigurno pola sata i tražila da čuje pesmu ispočetka i ispočetka. Nije treptala, razrogačeno je gledala u spot. Nije se pomerila, pesma joj nije dosadila. Nismo mogli da je prepoznamo.

Za prvi 8. mart kad sam naučila šta je Klara Cetkin sa svojim sledbenicama uradila tog dana, u prvom razredu osnovne škole poklonila sam joj nešto najlepše što dete svojoj mami može da pokloni.

Jednu izjavu ljubavi zatvorenu u papirni zagrljaj ruku koje se šire kako se cedulja otvara. Na prvoj je pisalo „Mama,“, na drugoj ruci „volim te“, pre nego što je otkrila ceo zagrljaj u kome je stajalo „ovoliko“ na raširenim rukama.

Sećam se i priča tetka Jovanke. Govorila je polako, s pauzama u kojima kao da je mljackala, kao da je uzimala vazduh praveći karakterističan zvuk ustima, svaki put pre novog gutljaja. Kafu sa njom uvek je pratila neka priča. Jednu, pak, uvek je ponavljala.

Prođoše mi kroz glavu sva ona zagorela mleka, sve iskipele supe i poneko zagorelo jelo i uhvatih se za glavu. Pa, ja sam izgleda otrovana više nego što čistač može da pokaže. Ne samo ja. Nema te domaćice kojoj nekad nešto, naravno slučajno, nije izgorelo, pokipelo, otelo se kontroli. Znači – tako. Nas, žene u kuhinju pa na tiho trovanje. Posle kažite da posao domaćice ne nosi rizik. Evo ubedljivog dokaza iz ličnog iskustva koliko kuhinja može da bude opasna.

Dođem, prijavim se, dobar dan – dobar dan, da vidimo, aau gospođo, ljubičasti i upali, sigurno godine nespavanja, a? Jeste, bravo, ne moram da objašnjavam, ja došla, izvolite, hvala, prijatno. Da se odmorim u toku noći a da me niko ne gura laktom u rebra, petom u slabine i ne ispituje tabanima jačinu mojih nožnih mišića, kao i sposobnost da se savijem u luk i provedem veći deo noći na samoj ivici kreveta, cirka dvadeset santima, onoliko koliko nisam bila tanka ni u najlepšoj mladosti.

‚‚Aha, vidiš to. Mama, vino nije dobro za zube!”, trijumfalno uskliknu. Prijatna ženica koja je do tada stajala pored mene, uputi mi pogled sa znakom pitanja. Osmehnuh se kao glupačica. Kao šiparica koju upravo prozivaju pred simpatijom. Obratih se Katarini, sada već na nogama, spremna da bežim, i od doktora, i od nepoznatih ljudi, i od sistematskog pregleda, i od same Katarine, i od sebe…  Uspravih se, zategnuh ramena, nakašljah se, kao da treba da držim govor… Malo je falilo da počnem kao pred probu mikrofona ‚‚Jen, dva, jen dva!”.

Dok vrišti, vi se prvo dobro oduzmete, onda vas preplavi talas krivice, jer vi ste ga tamo popeli, nije se valjda popelo samo, zna se koliko dete može, i na kraju dok pokušavate, usput dostigavši boju lica belu kao zid na renoviranom odeljenju laboratorije u lokalnom domu zdravlja, da se osvestite i krenete u akciju spasavanja, dete samo skapira da vi sve vreme stojite pored njega i prestaje da plače jecajući u vašim rukama još neko vreme. Ako mislite da je to znak da možete da krenete kući, varate se. Niste još probali vrtešku.

Po sistemu ‚‚poješću sve kolačiće“, dao se na nešto u tanjiru što se mrvilo. Jer, samo mrvice zatekoh i Miloša kako žvaće. Po svemu sudeći – oni preostali sendviči. Šta će – glad je to! Pogledah na sat – okruglo tri! Glad ne bira vreme. A ni mesto, očigledno. O načinu da ni ne pričam. Šta to radiš čoveče? Šta je ovo Žan Klode? Zar je moralo ovako, o Van Miloše, o razočaranju godine koja je tek počela?