Svaki normalan roditelj prihvati tu decu koju njegovo dete voli i s kojima se druži. Navikne se na njih. Viđa ih svaki dan. Zavoli ih. Prirastu mu za srce. Postanu deo života. I onda ih gleda kako odrastaju, kako se menjaju i postaju ljudi. Ok, nekad ga iznerviraju, skoro kao njegova rođena, kad naprave neku glupost ili urade nešto što ne treba. I oprosti im. Kao što prašta svojoj rođenoj. I život ide dalje. Mora da ide. Mora tako.
Detaljnije
Kada sam porasla dovoljno da mogu samostalno da se popnem na trešnju, deda i ja smo zaverenički punili kofe ispod drveta koje su služile samo za to i ni za šta više. Za trešnje. Za prve, najkrupnije, najslađe i najlepše trešnje. One koje možeš da zagrizeš i da ti usta budu puna. One koje prskaju tamno crvenu boju pa plašiš mamu da je to krv, i smeješ se iz punih pluća kad ona shvati da je prevarena. One u kojima nikad nisam našla nijednog crva. One kojih više nema… i koje više nikad neću jesti.
Detaljnije
– Gde vas boli, gde? – začuh gotovo odmah pošto sam svoju ispovest složila u rečenicu koja je pobudila veću pažnju od očekivane. Umesto doktorke, preda mnom se stvori nepoznata gospođa u godinama koja je nekako razgrnula gužvu u kojoj se našla pomoću cegera neobavezno prebačenog preko savijene ruke. Uplaših se da će sad da izvadi neku injekciju odatle i da me ušprica ko zna čime i gotovo. Doktorka u civilu, garantovano.
Detaljnije
Tek kad mu je mama rekla da je morala da potroši celu platu na neke tretmane i neke krpice, tata je prestao da štuca. Umesto štucavice tad je dobio neko razrogačenje očiju, toliko opasno razrogačenje, kakvo mama nije videla u životu.
Detaljnije
I tako je umesto nekih večnih Đoletovih sporijih, ono veče kad je ceo naš svet slušao istu muziku, kroz našu kuću krenulo nešto brže: ‚‚Ne volem“, ‚‚Kao Bane“, ‚‚Mirka“, ‚‚Imao sam strašnog petla“ i naravno ‚‚Boža pub“.
Sve do stiha: ‚‚Karta je kurva, izvin’te me što psujem…“
I onda ti objašnjavaj… I šta je kurva. I zašto to nije psovka, a u stvari jeste ružna reč. I zašto nije svaka reč koja je ružna – psovka…
Detaljnije
I dok je Darja proveravala sat u isto vreme grickajući gumicu, tata je krenuo da počisti kuću. Uzeo je usisivač i počeo da se okreće oko sebe. Onda je krenuo iz sobe u sobu kao da nešto traži. Darja ga je samo posmatrala. Tata se kretao sve brže, kao da ga neko juri i sve vreme se okretao oko sebe. Jao, izgleda da je tata konačno naučio sam da se zabavlja.
Detaljnije
Pomenuh da bi bilo lepo da deci pokažemo gde smo jeli kifle nekad, kao – da vide deca šta je mama jela dok je Katarina bila u maminom stomaku. Saopštila sam to onim svečanim tonom kom majke pribegavaju kad žele da stvore toplu atmosferu za pamćenje. Negde sam očigledno omanula, možda zato što sam bila promukla pa se nije čulo to što je trebalo, tek ne naiđoh ni na kakvu reakciju.
Detaljnije
Zar je trenutak radosti bitniji od sreće?
Tragajući za njom toliko se unesemo i izgubimo da često ne vidimo da smo je već našli. U nekoj reči, nekom susretu, osmehu, postupku, pročitanoj knjizi, odgledanom filmu, napravljenom ručku, primljenom poklonu…
Detaljnije
Iako sam nekada davno bila čvrsto uverena da je ona latinska ispravna da je čovek sam kovač svoje sreće i da moj život zavisi samo od mojih odluka i ni od čega više. Iako sam nekada davno govorila da neću roditi ni jedno dete. Iako sam nekada davno govorila da su bebe ružne i da u njima ne vidim ništa lepo. Iako sam nekada davno odgovorno tvrdila da se neću udati. I onda sam se udala. Dvaput.
Detaljnije
Kome je bolje? Kad ustanete sami ujutru bez prirodnog alarma u vidu cike, vike i traženja pažnje ili kada se budite sa svim ovim zajedno u isto vreme? Kao neko ko je svoju decu prilagodio svom bioritmu i ko nema problem sa ranim dečjim ustajanjem, odgovorno tvrdim da ja, pored dvoje male dece, nemam taj problem da me neko rano ujutru budi.
Detaljnije